Istražite različite teme iz sveta psihoterapije i pronađite odgovore na svoja pitanja. Pročitajte više o tome.
Mala digresija: sajt uređujem sama bez ičije pomoći i idalje je u preuređivanju. Blogovi koje ne možete pročitati jer ima samo kartica bez teksta biće u narednom periodu sređeni. Molim za strpljenje...
OD RAĐANJA DO PUBERTETA: NEUROBIOLOGIJA I PSIHOLOGIJA ODRASTANJA
I Dunja Belić I
I Psihoterapija Novi Sad I I Pubertet i tinejdžeri I
Sveobuhvatan vodič kroz neurobiološke i psihološke faze detinjstva i ranog puberteta. Saznajte kako razvoj prefrontalnog korteksa, amigdale i hormonske promene utiču na ponašanje sedmaka i osmaka, i kako teorije Pijažea, Eriksona i transakcione analize pomažu roditeljima da razlikuju normalnu razvojnu krizu od dubljih problema.
RAZLIKA IZMEĐU DEPRESIJE I ANKSIOZNOSTI: DVA LICA ISTE ISCRPLJENE PSIHE
I Dunja Belić I
I Psihoterapija Novi Sad I I Depresija ili anksioznost I
Iako se u svakodnevnom govoru često mešaju, depresija i anksioznost predstavljaju potpuno različite unutrašnje dinamike. Dok je anksioznost panični grč i neosnovana sumnja u sopstvene kapacitete pred izazovima budućnosti, depresija je tuga i fiziološki kolaps usled neostvarene želje ili bolnog gubitka. Razumevanje ove ključne razlike prvi je korak ka prepoznavanju sopstvenih potreba i pronalaženju pravog puta ka isceljenju.
TRAUMA ODGOVORI I DISFUNKCIONALNA PORODICA: ZAŠTO NERVNI SISTEM BIRA BORBU, BEG, ZAMRZAVANJE, UDOVOLJAVANJE ILI KOLAPS I Dunja Belić I I Psihoterapija Novi Sad I I Borba ili beg I
Ovaj autorski rad donosi dubinsku neurobiološku i psihološku analizu reakcija ljudskog nervnog sistema pod uticajem stresa i rane traume. Kroz polivagalnu teoriju Stivena Poržesa (naučno učenje o funkciji vagusnog živca koji direktno reguliše rad našeg nervnog sistema, stanja stresa i osećaj sigurnosti) i Transakcionu analizu Erika Berna, tekst razbija mit o fiksiranim profilima i detaljno objašnjava pet ključnih trauma-odgovora (borba, beg, zamrzavanje, udovoljavanje i kolaps), uz upečatljive primere iz kliničke prakse.
ANATOMIJA BESA: KAKO NAS UNUTRAŠNJI VULKAN VODI U ROPSTVO SOPSTVENOG SCENARIJA I Dunja Belić I I Psihoterapija Novi Sad I I Kontrola besa I
Zašto nas sitnice izbace iz takta i pretvore u sopstvene taoce? Otkrijte kako nekontrolisana ljutnja uništava unutrašnji mir i bliske odnose kroz dubinski uvid u psihologiju afekata i Transakcionu analizu Erika Berna. Naučite kako da prepoznate lažne odbrambene mehanizme i pretvorite destruktivni bes u konstruktivnu snagu.
ILUZIJA SAMOISLEČENJA ANKSIOZNOSTI: ZAŠTO ZA PSIHU MISLIMO DA MOŽEMO SAMI, A ZA AUTO ILI FRIZURU ZOVEMO STRUČNJAKE? I Dunja Belić I I Psihoterapija Novi Sad I Kako da izlečim anksioznost sam?
Otpor prema psihoterapiji i uverenje da duboke unutrašnje lomove možemo rešiti sami često vode u dugogodišnju hroničnu patnju. Kroz analizu mehanizama lažnog ponosa, sekundarne dobiti i teorije životnih scenarija Erika Berna, ovaj tekst otkriva kako decenija lažnog samoislečenja vodi do relationalnog bankrota u četrdesetim. Saznajte zašto je strukturisani psihoterapijski rad jedini siguran put ka trajnom oporavku.
ZAŠTO LEČENJE PREPUŠTAMO STRUČNJACIMA, A PSIHOTERAPIJU IZBEGAVAMO? I Dunja Belić I I Psihoterapija Novi Sad I Samolečenje - rezultati i posledice
Kada nam se pokvari automobil ili imamo zdravstveni problem, bez razmišljanja odlazimo kod stručnjaka. Pa ipak, kada su u pitanju anksioznost i unutrašnji lomovi, verujemo da sve možemo sami. Otkrijte šta se krije iza otpora prema psihoterapiji, zašto nas nesvesne sekundarne dobiti drže zaglavljenima u patnji i kako prevazići iluziju samolečenja.
DA LI JE STALNA ZABRINUTOST VAŠ KARAKTER ILI ŠTIT? KAKO RAZBITI OKOVE HRONIČNE STREPNJE. I Anksioznost I I Dunja Belić I I Psihoterapija Novi Sad I
Da li vaš um stalno kreira scenarije tipa „šta ako“ i živi u permanentnom stanju alarma? Hronična zabrinutost nije crta vaše ličnosti, već duboko ukorenjen odbrambeni mehanizam. Otkrijte kako kroz integraciju kognitivno-bihejvioralne terapije i relacione Transakcione analize možete utišati glas unutrašnjeg kritičara, pružiti sigurnost svom uplašenom unutrašnjem Detetu i konačno prodisati u sadašnjem trenutku.
NARCISOIDNI POREMEĆAJ LIČNOSTI: RIGIDNOST I SLOM PATOLOŠKOG GRANDIOZNOG "JA". I Dunja Belić I I Psihoterapija Novi Sad I
Analiza osvetljava kako klijent koristi autentičan dar besedništva za kreiranje kulta ličnosti, dok istovremeno kroz mehanizam rascepa ispoljava fanatično obožavanje Bogorodice i duboku, manifestnu mizoginiju prema pacijentkinjama. Tekst pruža stručni uvid u operativne modalitete toksičnog stida i projektivne identifikacije unutar terapijskog rada sa bolestima zavisnosti u trećem dobu.
KAKO POBEDITI ANKSIOZNOST: VODIČ KROZ KORAKE KOJI VRAĆAJU KONTROLU
I Dunja Belić I I Psihoterapija Novi Sad I
Zašto anksioznost doživljavamo kao disbalans između preteće budućnosti i sopstvenih životnih snaga? Kroz analizu dometa KBT-a i relacione transakcione analize, ovaj rad osvetljava putokaz za utišavanje unutrašnjeg kritikujućeg roditelja i pružanje sigurne baze uplašenom unutrašnjem Detetu.
IZMEĐU GRANDIOZNOSTI I PRAZNINE: KAKO NARCIZAM PROŽDIRE AUTENTIČNE ODNOSE I Dunja Belić I I Psihoterapija Novi Sad I
Šta se zaista krije iza maske savršenstva, superiornosti i hronične potrebe za kontrolom? Otkrijte duboku unutrašnju dinamiku narcisoidnih struktura ličnosti kroz prizmu psihoanalize i Transakcione analize. Saznajte kako prepoznati razorne cikluse idealizacije i devaluacije u partnerskim odnosima i kako vodi dugotrajan, ali lekovit put od izolacije ka autentičnoj bliskosti i odnosima jednake vrednosti.
KAKO PREPOZNATI I PREVAZIĆI NAPAD PANIKE: SVEOBUHVATNI VODIČ KROZ SIMPTOME I SAVREMENE PSIHOTERAPIJSKE PRISTUPE I Dunja Belić I I Psihoterapija Novi Sad I
"Napad panike nije znak da gubiš razum, već da tvoj mozak pali lažni alarm. U ovom tekstu delim svoje kliničko iskustvo i konkretne integrativne metode koje ti mogu pomoći da razbiješ začarani krug straha i pronađeš unutrašnji mir."
KORENI GRANDIOZNOSTI: KAKO SE RAZVIJA PATOLOŠKI NARCIZAM, A ŠTA JE ZDRAVA DEČJA EGOCENTRIČNOST? I Dunja Belić I I Psihoterapija Novi Sad I
Saznajte kako da prepoznate tanku liniju koja deli prirodne faze dečje samovažnosti i tinejdžerskog bunta od razvoja rigidne narcističke patologije. Kroz uporedni prikaz, ovaj članak razbija savremenu roditeljsku paranoju i masovno etiketiranje dece na društvenim mrežama.
ANATOMIJA TIŠINE: KAKO RAZUMETI I LEČITI DEPRESIJU I Dunja Belić I I Psihoterapija Novi Sad I
Depresija nije prosto tuga, već stanje hroničnog unutrašnjeg zastoja. Saznajte kako kroz sintezu kognitivne trijade i Transakcione analize možemo demontirati unutrašnjeg kritičara i izaći iz tame depresivnog skripta. Otkrijte put ka ponovnom aktiviranju Slobodnog Deteta i prelazak iz rane odluke o bezvrednosti u autentičnu životnu poziciju u kojoj ste ponovo u redu sa sobom i svetom oko vas.
ANKSIOZNOST I NAPADI PANIKE: ZAŠTO „KONTROLA MISLI“ NIJE DOVOLJNA ZA PRAVO ISCELJENJE? I Dunja Belić I I Psihoterapija Novi Sad I
Saznajte zašto panični napad nije samo „greška u razmišljanju“ već duboki vapaj vašeg bića za korenitom promenom i uvažavanjem potisnutih potreba. Ovaj tekst istražuje uzroke anksioznosti...
Između mermera i praznine: Dubinska analiza narcističkog mehanizma I Dunja Belić I I Psihoterapija Novi Sad I
Saznajte kako se gubi sopstvo u tuđoj igri grandioznosti i zašto narcisoidne strukture funkcionišu kao "crne rupe" koje usisavaju tuđu energiju. Istražite mehanizme projektivne identifikacije i sudbinu „upotrebljenog deteta“.
ANKSIOZNOST KAO POZIV NA PROMENU I Dunja Belić I Psihoterapija Novi Sad
Anksioznost nije znak slabosti, već signal vašeg tela da je vreme za promenu.Otkrijte kako da pređete put od unutrašnjeg nemira do autentične sigurnosti.
ANKSIOZNOST: SIMPTOMI I PREVAZILAŽENJE I Dunja Belić I I Psihoterapija Novi Sad
Stalna napetost i briga nisu vaša sudbina, već znak da je organizmu potreban predah...Naučite da prepoznate signale anksioznosti i otkrijte alate koji vam mogu pomoći.
KAKO JE EVROPA OTKRILA MOĆ PSIHOTERAPIJE (1880–2026) I Dunja Belić I I Psihoterapija Novi Sad I
Put od bečkih salona do savremene ordinacije u Novom Sadu. Saznajte kako vek i po evropske tradicije oblikuje rad jednog privatnog psihoterapeuta danas.
VLADETA JEROTIĆ I JUNGOV PUT INDIVIDUACIJE: 6 OSOBINA ZRELE LIČNOSTI I Dunja Belić I I Psihoterapija Novi Sad I I Sazrevanje i zrelost I
Šta zapravo čoveka čini zrelom i celovitom ličnošću? Otkrijte kojih 6 kriterijuma po mišljenju akademika Vladete Jerotića određuju snagu našeg Ja i kako se njegova misao oslanja na učenja Karla Gustava Junga o procesu individuacije, prihvaćanju sopstvene Senke i građenju unutrašnje nezavisnosti.
SLUŠANJE, ČUJENJE I DARIVANJE U LJUBAVI: BIOPSIHOLEŠKA PERSPEKTIVA I PARTNERSKI ODNOSI
I Dunja Belić I
I Psihoterapija Novi Sad I I Ljubav i darivanje I
Istražite biopsihološke mehanizme koji oblikuju razumevanje, stres i konflikte u partnerskim odnosima. Tekst donosi spoj naučnih istraživanja, endokrinologije i praktičnih psihoterapijskih uvidа za prevazilaženje bračnih kriza i očuvanje ljubavi.
VLADETA JEROTIĆ: 6 OSOBINA KOJE IMAJU SAMO ZRELE LIČNOSTI
Naš poznati akademik Vladeta Jerotić, u svojoj knjizi "Čovek i njegov identitet", objasnio je koje su to sposobnosti koje bi individua trebalo da razvije da bi se smatrala zrelom ličnošću.
Što je više nezrelih ličnosti u jednom društvu, svakako su i manje šanse da to društvo ostvari svoje ciljeve i omogući prirodan razvoj mnogih potencijalnih mogućnosti, odnosno sposobnosti koje se nesumnjivo nalaze u svakom čoveku.
Današnji psiholozi i psihijatri, i kada zastupaju različite stavove, složili su se oko nekih značajnih i za sve ljude tipičnih kriterijuma koji mogu približno tačno da odgovore na teško pitanje: šta zapravo čoveka čini zrelom i celovitom ličnošću?
Moramo, najpre, poći od priznate činjenice da nema potpuno zrele ličnosti ili, kako se to stručno kaže, ličnosti koja bi bila potpuno integrisana. Postoje samo stupnjevi zrelosti koji se, više ili manje, približavaju ovoj zamišljenoj, idealnoj celini ličnosti.
Ukratko ćemo dati one najvažnije kriterijume u psihologiji koji određuju snagu čovekovog Ja,odnosno pokazuju stepen njegove zrelosti, pri čemu redosled ovih kriterijuma ne mora da označava i njihov značaj. Čini se, čak da svaki od njih ima približno pođednaku vrednost i podjednak značaj.
1. Sposobnost za voljenje nekog drugog, a ne samo sebe samog
Narcističke ličnosti, kada su uopšte u stanju da nekoga vole, ovo čine tako što u partneru vole sebe samog, i to ili sebe iz sadašnjosti, ili sebe iz prošlosti, ili sebe onakvog kakvog bi želeli da steknu u budućnosti. Jasno je da takva ljubav partnera nije u stanju da se bilo čega odriče, što znači da podnosi žrtve, princip na kome se zasniva sam život i bez koga se ne može zamisliti ne samo skladna porodica, već ni skladno društvo.
2. Sposobnost kontrolisanja sopstvenih nagona i impulsa
Upravljanje svojim agresivnim i seksualnim energijama koje su nam biološki date, u vidu urođenih nagona, započinje vrlo rano i koliko pravilno kontrolišu te nagone prvo roditelji, a kasnije i društvo, umnogome zavisi budući razvoj ličnosti.
3. Sposobnost podnošenja neprijatnosti, bola i patnje
Princip apsolutnog zadovoljstva kome, prema Frojdu, teži malo dete, a koji je Frojd s pravom suprotstavio principu realnosti, neprekidno vreba svakog od nas i zato mora stalno biti pod našom svesnom kontrolom kako ne bismo dozvolili da drugi umesto nas podnose bol i patnju (kao sinonime života). Izbegavanje svakog bola, i fizičkog i duševnog, karakteristika je našeg doba, koje i ovde pokazuje sve odlike infantilnog regrediranja.
4. Posedovanje zrele, a ne infantilne savesti
Zrela savest se pokazuje kako u toleranciji, ali i kontroli svojih nagonskih želja, tako i u toleranciji ali i budnosti prema zahtevima svoga moralnog bića. Nezrela savest, naprotiv, zasnovana na pretnjama, strahu i osećaju krivice, ponaša se prema samoj sebi ili svojoj okolini sadistički ili mazohistički.
5. Umerena agresivnost bez reakcije besa ili mržnje, ali i bez preterane bojažljivosti
Ako su nam i agresivnost i seksualnost dati kao sirov materijal koji čeka svoju plemenitiju obradu, onda je prirodno da na njih moramo da računamo i detinjasto je zatvarati oči pred ovim moćnim silama. Potisnuta agresivnost koja nije našla oduška u momentu kada je to bilo neophodno i u meri koja odgovara situaciji i našim obavezama kao etičkim bićima, ostaje neiskorišćena, divlja snaga koja se kad-tad mora da isprazni, i to najčešće u nekoj adekvatnoj situaciji i sa pojačanim intenzitetom.
6. Sposobnost da bude nezavisna
Ovakvu sposobnost poseduje samo ona ličnost koja je već uspešno u sebi razvila sve druge, ranije pomenute sposobnosti. Ona je cilj i kruna individuacije i jedina stvarna zaloga, ali i uslov slobode. Samo nezavisna, dakle slobodna ličnost zna za tajnu zrelog ponašanja u kome se daje "Bogu Božije, a caru carevo".
Svako od nas mora najpre da odgovori na pitanje koliko je sam na sebi postigao i šta je do sada učinio sa svojim urođenim i zadobijenim talentima.
Tek tada možemo da se okrenemo društvu i da s pravom od njega očekujemo podstreke za rad.
Nema zrelog društva bez zrelih individua. A njih ne stvara samo društvo već i samovaspitanje. Naime, nema druge odgovornosti, kao što reče jedan naš filozof, od samoodgovornosti.
Test za partnerski odnos nije situacija u kojoj se on i ona slažu oko nečega, već je to situacija u kojoj se ne slažu. Zato je upravo način na koji partneri pokušavaju da reše svoje konflikte jedan od glavnih faktora koji određuju kvalitet veze ili braka.
Konflikti u smislu da jedna osoba želi jedno, a druga osoba želi drugo, sastavni su deo svakog odnosa, pa i odnosa dvoje ljudi koji se vole. Nemoguće je da ona i on uvek, iz trenutka u trenutak, žele isto. Iako postoje parovi u kojima naizgled nema sukoba jer jedna strana uvek prihvata ono što želi druga strana, u pitanju je iluzija: ta strana koja sve prihvata zapravo potiskuje sopstvene želje kako bi izbegla svađu u odnosu. Ta strategija doprinosi miru u odnosu, ali nije dobra na duge staze jer je osoba koja se podređuje hronično odvojena od svojih želja, a to znači otuđena od same sebe.
Da bi veza ili brak dugoročno funkcionisali, oba partnera moraju prihvatiti činjenicu da će u mnogim situacijama različito misliti i različito želeti. Sledeće što moraju prihvatiti jeste činjenica da su te razlike normalne i da nemaju veze sa odnosom ljubavi koji postoji između njih. Kada se pojave nesuglasice unutar neke skladne veze ili braka, partneri se trude da razumeju zašto onaj drugi različito misli ili želi. A da bi to shvatili, oni moraju drugog saslušati, a zatim i čuti ono što im govori. U tom procesu oni mu mogu pomagati potpitanjima kako bi što bolje objasnio na čemu zasniva svoje mišljenje.
Tek kada shvate zašto partner misli to što misli, kada shvate njegovu logiku, oni razumeju partnera. Oni se tada mogu složiti ili ne složiti s njegovim razmišljanjem. Ako se ne slažu sa njim, tada mogu argumentima "napasti" logiku na kojoj on zasniva svoje mišljenje ili želje.
Neslaganje nije odbacivanje
Neki autori ovu vrstu slušanja partnera koja vodi ka razumevanju njegove logike na osnovu koje zasniva svoje različito mišljenje ili htenje nazivaju "duboko slušanje". Kada na ovakav način partneri pristupaju međusobnim razlikama, tada oboje imaju utisak da ih drugi čuje i da ih razume, čak i onda kada se ne slaže sa njima. Drugim rečima, ovakvi odnosi mnogo su kvalitetniji i bliskiji, a samim tim stabilniji i dugotrajniji.
Šta sve sprečava jednu osobu da ne sluša i ne čuje, pa samim tim i da ne razume drugu osobu u ljubavnoj vezi? Postoji nekoliko pogrešnih uverenja koje ometaju "duboko slušanje" u vezi ili braku.
Na prvom mestu su ljudi koji ne trpe različito mišljenje kod osobe koju vole. Oni veruju da oboje uvek moraju misliti isto. Zbog toga, kada se pojavi razlika, oni "neće ni da čuju", tako da prekidaju partnera, počinju da viču i slično. Oni često pogrešno misle da ako partner misli drukčije, da im poručuje da je on pametniji, a da su oni glupi. Zato se nekada i uvrede kada se pojavi razlika u mišljenju.
Postoje oni koji ne razlikuju razumevanje od slaganja. To znači da ako razumeju, onda su se automatski složili sa partnerom, to jest prihvatili njegovo mišljenje. To je veoma pogrešno jer razumeti znači samo znati zašto partner razmišlja na određeni način, što nikako ne znači da će se složiti sa njegovim načinom razmišljanja. Njima nije poznato pravilo da što bolje razumeju partnera, to će ga bolje upoznati.
ŠIma i onih koji ne razlikuju sebe od svog razmišljanja o nekoj stvari. Posledica je to što, kada se partner ne slaže sa njima oko te stvari, kada odbaci neki njihov argument, oni pogrešno misle da je partner odbacio njih kao osobe. A to doživljavaju kao prestanak ljubavi, tako da se ili povlače iz odnosa i danima ignorišu partnera ili tako što vređaju, pokušavajući da "izjednače" u odbacivanju.
Ne izbegavajte "neprijatan" razgovor
Ono što takođe treba znati jeste da različito mišljenje ili želja, naročito kada se tiče neke teme koja je osobi veoma važna, kod nje izaziva neprijatnost. Ta neprijatnost često motiviše osobu da prekine neprijatan razgovor i da ga kasnije izbegava. To je pogrešno postupanje jer se sa tom neprijatnošću treba suočiti i treba je istrpeti dok partner ne objasni svoj stav.
Sve je više brakova gde dolazi do razvoda ne zbog nasilja ili alkohola, već zato što se jedan partner oseća otuđenim, neshvaćenim, što dugo vremena ne oseća bliskost sa drugim. A "duboko slušanje" može sve to da spreči.
Zaljubljivanje, uzvraćena zaljubljenost, zabavljanje, ozbiljna veza, brak, porodica, srećni do kraja života – scenario je koji uspe da realizuje samo manji broj ljudi. Sudeći po narastajućem ljubavnom haosu unutar zapadne civilizacije, u nečemu ozbiljno grešimo. Jedna mogućnost je da naš dominantni model biranja partnera nije dobar. Zato ćemo sagledati i preispitati postojeće modele biranja i sparivanja. Kako naša lična uverenja ne bi uticala na naše zaključke o ovim modelima, najbolje je da se stavimo u ulogu antropologa koji posmatra neko pleme ili nekog vanzemaljca koji posmatra život na zemlji.
U savremenoj zapadnoj civilizaciji ljudi biraju tako što se zaljubljuju. Scenario koji bi trebalo da se desi je: zaljubljivanje, uzvraćena zaljubljenost, zabavljanje, ozbiljna veza, brak, porodica, srećni do kraja života. Samo manji broj ljudi uspeva da realizuje ovaj scenario, većini to ne uspeva. Uprkos tome što ne daje dobre rezultate, ljudi se drže ovog scenarija jer misle da tako mora i da je tako prirodno. U njemu nema ništa prirodno jer je on kulturni obrazac, produkt masovnih medija i masovne kulture. Od rođenja neke osobe pa do njene 16 godine, njeno nesvesno biva zapljusnuto ovakvim predstavama o ljubavi bar tri do četiri hiljade puta.
Sve više razvoda i patnji
Ovaj model se pre stotinak godina proširio iz elitnih slojeva na narodne mase, prvo zahvaljujući ljubavnim romanima u kojima je ljubav predstavljana kao važnija od života, a konačno je zavladao zahvaljujući filmskim ljubavnim narativima sa srećnim krajem.
Problem u modelu zaljubljivanja je što su ljudi kolektivno pobrkali ljubav i zaljubljenost. Dok je ljubav trajno i stabilno osećanje, zaljubljenost je nestalno osećanje. Ljubav je zasnovana na stabilnom emocionalnom vezivanju, a zaljubljenost je zasnovana na krhkoj idealizaciji. Porodica kao osnova društva bi trebalo da bude stabilna. Od kako su muškarci i žene počeli da zasnivaju porodice na osnovu krhke idealizacije i nestalne zaljubljenosti, porodice su postale nestabilne, a sa njima i celokupno društvo.
Kako zaljubljenost, statistički posmatrano, najčešće vodi u razočaranje, ljubavni život je postao veoma komplikovan: veze su kratke i nestabilne, sve je više neverstva, raskida i razvoda, previše je ljubavne patnje, usamljenih, žena koje ne mogu da nađu dostojnog oca svog deteta, sve je manje dece, itd. Ako je izbor partnera kao prvi čin u procesu pogrešan, sve što sledi je takođe pogrešno.
Drugi model biranja partnera je takozvani ugovoreni brak i on je karakterističan za azijske, afričke i islamske civilizacije. On je do nedavno bio prisutan i u Evropi, pa i kod nas do prve trećine 20. veka. U tim kulturama brak se smatra pravno-ekonomsko-biološkom kategorijom, a mladi su od detinjstva pripremani za scenario da će im roditelji pronaći supružnika sa kojim će zasnovati porodicu i ostati zajedno do kraja života. Kada posmatramo ugovorne brakove, često mislimo da u njima nema ljubavi. To je pogrešno, jer se ljudi emocionalno vezuju za supružnika, tako da ljubavi ima, ali nama je to čudno zato što u ovom obrascu nema zaljubljivanja. Ovaj model je superiorniji od modela zaljubljivanja zato što su brakovi trajni i stabilni, i zato što se u ovim porodicama rađa mnogo više dece.
Novo rešenje
Dakle, kada bi vanzemaljac upoređivao "moderne" i "primitivne" zajednice, verovatno bi zaključio da je u ovim drugim model sparivanja daleko superiorniji. To nikako ne znači da se zalažemo za uvođenje ovog modela kod nas. Pojedinci su osvojili svoje pravo da samostalno biraju partnera, i u to pravo ne treba dirati, već treba pronaći novi, emocionalno inteligentniji model biranja i sparivanja, koji će biti stabilniji, konstruktivniji i produktivniji od biranja zaljubljivanjem. Stopa rađanja u zapadnoj civilizaciji je toliko niska, da će mnogi narodi, ako se ništa ne promeni, nestati u ovom veku.
Ako je čovek sa zapada do sada prepuštao svojim nesvesnim procesima ("srcu", "hemiji", intuiciji itd) da mu nađu odgovarajućeg partnera, i ako to nije donelo dobar rezultat, onda je verovatno najbolje da udruži svoje svesne i nesvesne procese, to jest da spoji "srce" i "mozak" kako bi bolje izabrao osobu sa kojom želi da provede život. Čini se da nema važnijeg zadatka za "ljubavologe" od definisanja novog emocionalno inteligentnijeg načina biranja.
Isus Hristos je poštovao red uspostavljen prilikom stvaranja, a po kome su polovi ontički i aksiološki jednaki, ali je muškarcu poverena poglavnička uloga u porodici i društvu.
Isus je uzdigao žene na poziciju jednake vrednosti sa muškarcima, pripuštajući neke od njih u krug Sedamdeset učenika i određujući ih da svedoče za njega (Jevanđelje po Mateju 27,55-56; 28,7; Jevanđelje po Luci 8,1-3; Jevanđelje po Jovanu 4,26-30; 20,17-18). Ipak, Isus nije uključio nijednu ženu u krug Dvanaest učenika, niti je ijednoj rekao: "Pasi ovce moje" (Jevanđelje po Jovanu 21,17).
Radikalna pauza
Da bi se shvatio revolucionarni stav Isusa prema ženama važno je primetiti da je u međuzavetnom periodu podređenost žena u znatnoj meri bila gruba. Žene su prognane na poziciju upečatljive inferiornosti. U verskom životu, suprotno starozavetnoj praksi, žene su isključene iz učešća u javnom bogosluženju, jer se smatralo neprikladnim da uče i podučavaju. U tom kontekstu Isusovo ophođenje prema ženama predstavljalo je radikalni prekid sa jevrejskom kulturom njegovog vremena.
Žene kao osobe
Središnje u Isusovom stavu prema ženama bio je njegov pogled da su one osobe za koje je došao. Nije ih promatrao s obzirom na njihov pol, starost ili bračni status, već s obzirom na njihovu vernost Bogu. Rekao je: "Jer ko izvršuje volju oca mojega koji je na nebesima, onaj je brat moj i sestra i mati" (Jevanđelje po Mateju 12,49). Ovde Isus proglašava za učenike i članove svoje porodice svaku osobu, i mušku i žensku, koja čini volju Božju. To Isusovo učenje nalazi se i kod Sv. Pavla : quot;Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara, nema muškoga roda ni ženskoga; jer ste vi svi jedno u Hristu Isusu" (Galatima poslanica 3,28).7
Vrednost koju je Isus pridavao ženama kao osobama vidi se u njegovom učenju o razvodu. Žene nisu predmet koji se može odbaciti "za svaku krivicu". One su osobe koje je Bog odredio da budu u svetoj bračnoj zajednici koju čovek nema pravo da "rastavlja" (Jevanđelje po Mateju 19,3-6).
Opis zgrčene žene kao "kćeri Avraamove" (Jevanđelje po Luci 13,16) takođe ukazuje na vrednost koju je Isus pridavao ženama. Titula "sin Avraamov" uobičajeno je upotrebljavana da se naglasi vrednost čoveka kao člana zajednice saveza. Ali titula "kćer Avraamova" bila je praktično nepoznata, jer žene nisu viđene kao građanke nacije već kao članice porodice. Upotrebljavajući tu titulu, Isus je želeo da istakne vrednost koju On pridaje zgrčenoj ženi posebno i ženama uopšte.
Iako je bliskost važan sastojak svakog odnosa ljubavi, od ljubavnog partnerstva do prijateljstva, ona nekim ljudima izgleda zastrašujuće. To su ljudi koji osećaju strah od bliskosti.
Ljudi se u stvari ne plaše same bliskosti već onoga što bi se moglo dogoditi u bliskosti. Glavni strah je da će drugi, ako ga osoba pusti preblizu, uvideti da ona u stvarnosti ne vredi, da nema one vrednosti kojima se predstavila, da ne zaslužuje da bude voljena. I zato je ova vrsta straha od bliskosti u stvari strah od gubitka ljubavi, od odbacivanja i bola ostavljenosti. Reč je o osobama koje nisu sebe prihvatile, koje i kao odrasle veruju da nisu dovoljno lepe, pametne, sposobne, uspešne da bi zaslužile da budu voljene.
Uprkos svom strahu od bliskosti, i ovi ljudi žele ljubav. Zato stavljaju maske i predstavljaju se drugima kao oni koji imaju kvalitete, koji vrede. Pri tome znaju da ova gluma može biti uspešna samo na nivou maske i površnog, početnog kontakta, a da svaki dublji odnos, svako bliže upoznavanje nosi opasnost raskrinkavanja.
Glavni način na koji se strah od bliskosti odražava na ljubavni život je u tome da ljudi pokušavaju da imaju ljubav i ljubavne veze, a da izbegnu bliskost. I dok jedni glorifikuju površne, kratkotrajne veze koje se svode na seks, drugi pokušavaju da ostvare dugotrajnije veze glumeći bliskost. Ako se drugi preblizu približi, strah od odbacivanja postaje razlog za raskid: "Bolje da sada ja ostavim njega, nego kasnije on mene".
Druga česta vrsta straha od bliskosti je strah od izdaje. Bez obzira na to koliko jednog trenutka oseća da je drugi voli, osoba se plaši da će se to promeniti i da će drugi zloupotrebiti sve one tajne koje mu je kao najbližoj osobi poverila. Za nju je bliskost opasna jer očekuje ucenu, manipulaciju i izdaju.
Ne kockajmo se sa ljubavlju
Ne čudi da strahovi od bliskosti, kao mnoge stvari koje nam bespotrebno komplikuju odnose u odrasloj dobi, nastaju u detinjstvu. Strah od raskrinkavanja u bliskosti pokazuju oni ljudi koji u detinjstvu nisu izgradili pozitivnu sliku o sebi, koji sebe nisu do kraja i bezuslovno prihvatili.
Nekada je razlog način vaspitanja jer im roditelji nisu pokazali da ih bezuslovno prihvatanju, a nekada je razlog neprihvaćenost u grupi vršnjaka. Oni koji se plaše da će njihova iskrenost u bliskosti biti zloupotrebljena često su imali iskustvo da roditelj koji je bio pun razumevanja napravi obrt i zamera isto ono što je ranije podržavao, samo zato što je ljut.
I zato je važno da našoj deci omogućimo doživljaj zdrave bliskosti što će im pomoći da se u svojim budućim prijateljskim i ljubavnim odnosima ne plaše bliskosti.
Etika ljubavi nalaže da saopštimo neprijatnu stvar onda kada je ona zaista važna. Tada partner ima pravo da zna a mi dužnost da kažemo. Tada je iskrenost važnija od sažaljenja.
Ljudsko nesvesno ume da iznenadi, pogotovu onda kada režira naše snove. Recimo da ste imali toliko živopisan erotski san da ste doživeli orgazam. Ali u tom snu ste, sasvim neočekivano, sa osobom koja se nedavno doselila u vašu zgradu. Verovatno ćete se zamisliti nad ovim snom, ali nas sada interesuje da li ćete ga, uz jutarnju kaficu, ispričati svom bračnom drugu, odnosno partneru. U kojoj meri ćete biti iskreni prema voljenoj osobi? Ako ovaj san skrijete od nje, da li je ne volite? Da li skrivate san upravo zato što je volite? A šta je ona sanjala i šta je ona prikrila od vas?
Iskrenost jeste jedan od veoma važnih principa ljubavi, ali i svih bliskih odnosa. Ljudi nisu iskreni tek tako, već u onom odnosu u kojem znaju da ih drugi prihvata, da ih drugi neće odbaciti, da je dobronameran, da to što sazna od osobe neće ispričati nekom drugom. I upravo zbog toga je odnos ljubavi okvir međusobne otvorenosti i iskrenosti. U takvom odnosu možemo biti onakvi kakvi jesmo, možemo skinuti masku koju nosimo u javnosti, bez straha da će nas voljena osoba odbaciti ili pogrešno razumeti.
Ali u odnosima ljubavi postoji još jedan princip, a to je princip saosećajnosti. Saosećajnost ili simpatija jednostavno znači da su nam važna osećanja druge osobe. Što nam je druga osoba važnija, to nam je važnije kako se ona oseća. Kada volimo mi želimo da se voljena osoba oseća prijatno, ne želimo da se oseća neprijatno, da pati. Kada je ona zadovoljna zbog nekog svog uspeha nama je prijatno, a kada se ona zbog nečega oseća neprijatno, i nama je neprijatno. Saosećanje u neprijatnom zovemo sažaljenje ili samilost.
Ne samo da na ovaj način reagujemo na osećanja voljene osobe, već se trudimo da ih izazovemo. U ljubavi činimo ono što će kod voljene osobe izazvati prijatnost, što će joj goditi ili što će joj ugoditi, a izbegavamo da činimo ono što kod nje izaziva neprijatnost, patnju, bol. Naravno , sve to do određene mere, nikako ne po svaku cenu.
Postoje situacije kada su iskrenost i saosećajnost, dva principa ljubavi, u sukobu. Ako pretpostavimo da će se voljena osoba osetiti veoma neprijatno dok sluša prepričavanje erotskog sna u kojem ona nije akter, onda je onaj koji priča san iskren, ali ne i saosećajan. I obrnuto. U opisanoj situaciji je verovatno da će većina dati prednost saosećajnosti, ne želeći da bezvezni san izazove patnju voljene osobe.
A kada treba reći? Etika ljubavi nalaže da saopštimo neprijatnu stvar onda kada je ona zaista važna. Tada partner ima pravo da zna a mi dužnost da kažemo. Tada je iskrenost važnija od sažaljenja.
Ljudi u principu veruju onome što osećaju. Ako je ono što misle u sukobu sa onim što osećaju, tada često prednost daju upravo osećanjima. Nekako se smatra da su osećanja više u skladu sa nečijom suštinom, da su u boljoj vezi sa istinom. Da li je baš tako? Kada je u pitanju ljubav, tada se smatra da je upravo srce onaj deo tela koji je zadužen za osećanja. I zato kada su srce i mozak u sukobu u vezi sa nekom ljubavnom odlukom, prednost se daje srcu. A da li je srce zaista najbolji poznavalac ljubavne istine? Da li se zaista istina može osetiti ili se o njoj mora razmišljati?
Jedan od načina da dođemo do odgovora na ova pitanja su iskustva onih ljudi koji su svaki put slušali svoje srce, a ipak svaki put loše prošli u svom ljubavnom životu. Često se oni ljudi koji su shvatili da u njihovom zaljubljivanju postoji sistem, da se uvek zaljube u pogrešne osobe, odluče da u vezi sa tim posete psihoterapeuta. A onda se u tom istraživanju logike nečijeg zaljubljivanja i uopšte načina na koji bira partnera može otkriti da su različita uverenja ono što pokreće i usmerava zaljubljivanje u određeni tip osobe. Tada saznajemo da i emocije, u ovom slučaju zaljubljivanje i sviđanje nekada imaju svoje pogrešne razloge.
Zaljubljivanje nije nešto što se događa slučajno, bez pravila. Kada je nekome neka osobina veoma važna, sviđaće mu se ljudi koji upravo imaju tu osobinu. Što je osobi ta osobina važnija, i što je kod druge osobe više izražena, to će se drugoj osobi više sviđati. I zato kada analiziramo grupu ljudi koja se nekome sviđa, ili sve one u koje je neko ranije bio zaljubljen, uvek možemo otkriti nešto što ih povezuje, nešto što je zajednički imenilac u svim pojedinačnim slučajevima. A ta osobina koja je skriveni razlog za zaljubljivanje više govori o onome ko se zaljubljuje, nego o onome u koga se zaljubljuje. To se najbolje može videti kada se neko zaljubljuje uvek u pogrešne, u one sa kojima ne može ostvariti vezu. Na primer, kada se zaljubljuje samo u one koji ga u stvari neće, ili koji ga ne vole. Tada je srce neka vrsta navigatora koji uvek navodi na pogrešan pravac.
Praštanje
Srce srcu
Svakako i da oni izbori koje neko čini polazeći od srca, od intenziteta onoga što oseća mogu biti pogrešni. Ali problem jeste veliki kada nečije "srce" sistematično pogrešno bira. Tada je potrebno istražiti skrivene razloge zbog kojih neko čini takve izbore jer je to jedini način da neko upozna sebe. A kada neko konačno razume zašto razloge zbog kojih čini neke izbore, tada ih može i prevazići i odbaciti. Tek tada je moguć onaj sklad između nečijeg srca i mozga koji krasi emocionalnu zrelost.
Prve predstave o ljubavi stičemo upravo na osnovu toga kako nas roditelji vole, a zatim, nešto kasnije, i na osnovu toga kako roditelji, mama i tata, pokazuju ljubav jedno drugom. Malo dete nema jasnu predstavu o svom polu, o činjenici da je rođeno kao muško ili žensko, kao dečak ili devojčica. Tek negde oko treće, četvrte godine detetu postaje važno to što je određenog pola. Ono tada u svoj identitet ugrađuje ideju o sopstvenom polu. U tumačenju ove razvojno sasvim normalne pojave Sigmund Frojd je upleo mit o Edipu, a Karl Gustav Jung mit o Elektri. Kako teče ovaj razvoj i kako danas gledamo na Edipov kompleks?
Kada devojčica shvati da je ona žensko isto kao i njena mama, a da su mama i tata u stvari žena i muž, ona počinje da maminom ponašanju posvećuje posebnu pažnju. Mama je uzor, model u koji dete gleda "upijajući" njena različita ponašanja koja zatim, često u igri, oponaša. Imitirajući mamu kćerka počinje da je imitira i u njenom ponašanju prema tati. Tada izgleda kao da se devojčica takmiči i bori sa svojom mamom za tatinu naklonost tako da govorimo o edipalnoj situaciji.
U psihološkom smislu reč je o tome da se devojčica u onim odnosima koji su joj dostupni oprobava kao "mala žena" utvrđujući svoj rodni identitet. Ovakvo ponašanje u stvarnosti ne ugrožava mamu jer devojčica ne može zauzeti njeno mesto. Upravo kroz ponašanje odraslih, dakle mame i tate, devojčica shvata da je ona dete, razumevajući i prihvatajući razliku koja postoji između nje kao deteta ženskog pola i odrasle žene kakva je njena mama. Kada shvati da treba da odraste da bi bila kao mama, devojčica odustaje od oprobavanja u maminoj ulozi i ponovo počinje da se ponaša kao dete. Ali ona je sada dete sa definisanim rodnim identitetom.
Ova razvojna faza se može iskomplikovati tako da dete zaista može razviti Edipov kompleks koji će uticati na njegove kasnije veze. Najčešće zbog toga što se majka oseća ugroženom i što prihvata takmičenje ili zato što otac podstiče kćerku dodeljujući joj ono mesto koje pripada ženi.
Tema mita je incest jer je Edip igrom sudbine, u potpunom neznanju, ubio svog oca i oženio se svojom majkom, da bi kasnije, kada je to otkrio, sebe osakatio. Pre stotinak godina je ideja da bi malo dete, oličenje čistote, moglo da ima edipalne impulse prema vlastitom roditelju izazivala užas. Danas je društveno prihvatljiva ljubavna veza muškarca i žene koja bi "mogla majka da mu bude". Čak je i stav prema incestu blaži. Za dvoje odraslih koji dobrovoljno stupaju u incest nije predviđena kazna u Krivičnom zakonu.
VLADETA JEROTIĆ O LJUBAVI I BRAKU: 7 načina kako muškarac vidi ženu
Posmatrajući godinama (kao psihoterapeut), a i samog sebe ispitujući, kako muškarac najčešće gleda ženu, otkrio sam sedam mogućih tipova muškaraca. Da pokušam da ih prikažem i donekle objasnim:
Nežan pogled (i duže gledanje) muškarca na ženu, verovatno je najpoželjniji jer je najbliži onom idealu muškarca koji očekuje da kroz gledanje (duže gledanje!) jednog lepog dana vidi ženu. Ovo je prilika da je muškarac zavoli, i, možda, trajno voli (eto srećnog braka!). Nežni (prvi) pogled muškarca na ženu, ukazuje na srećno provedeno rano detinjstvo sa majkom koja je volela i muža i dete, i bila voljena.
Voli muškarac ženu
Volimo se!
Sažaljiv pogled muškarca na ženu, otkriva nam muškarca osećajnog i sažaljivog, koji je upravo tako, od ranog ili poznijeg detinjstva, posmatrao svoju majku, tip mučenice (nekad istina i samomučenice), kinjene na razne načine od muža (njegovog oca), možda i od njene ili od njegove porodice. U slučaju braka sa takvom ženom (kao što je bila njegova majka), dve su mogućnosti česte. Ili će se muž pretvoriti vremenom u svoga oca, preko poznatog i raširenog mehanizma "identifikacije sa agresorom", ili će istinski i samosvesno ispravljati (i možda ispraviti) loše očevo ponašanje prema majci, voleći svoju ženu takvu kakva je ("mučenički tip žene", koja ipak više pati, nego što uživa u patnji); u najboljem slučaju, voleći je, ispraviće je i približiti tako tzv. normalnoj ženi.
Kada muškarac gleda na ženu potcenjivački (nekad i prezrivo), loš je to predznak za njegov budući bračni ili vanbračni život. On je tako naučio da gleda svaku ženu od ranog ili poznijeg detinjstva, jer je tako na njegovu majku gledao njegov otac. A zašto je tako gledao njegov otac (deda, pradeda…) na ženu? To je bio najčešće "pogled na ženu" u srpskoj patrijarhalnoj porodici kroz vekove. Potcenjivački odnos balkanskog muškarca prema ženi, najbolje pokazuju srpske narodne poslovice (neću ih ovde navoditi, svako ih može naći u Vukovim narodnim poslovicama). Da potcenjivačko-prezriv odnos muškarca prema ženi nije uvek takav bio, pokazuju istraživanja našeg poznatog etnopsihologa Bojana Jovanovića, a mogu se naći slični podaci i u vrednoj knjizi dr Miodraga Purkovića, proučavaoca srpske srednjovekovne nacionalno-crkvene istorije, pod naslovom Srpska kultura srednjeg veka (Himelstir, Nemačka, 1985.).
Nema sažaljenja
Bez sažaljenja
Požudan pogled muškarca na ženu, u prvom redu je namenjen njenom osvajanju: agresivnom i seksualnom ili prvo seksualnom, pa onda i agresivnom. Moje dugogodišnje iskustvo kao psihoterapeuta sa različitim tipovima "osvajanja" žene od strane muškarca, pokazali su mi da agresivan nagon u čoveku, njegova želja za posedovanjem i moći, snažnija je, dugotrajnija i upornija od seksualnog nagona i njegovih imperativnih zahteva.
Požuda je lepa
Romantika i seksualnost idu zajedno
Pravih erotomana (poremećaj seksualnog nagona kod muškarca i žene-nimfomanke) malo je kod oba pola. Otud seksualna požuda nekih muškaraca krije njihovu strasnu želju za posedovanjem žene koja se često, vremenom, pretvara u bezobzirno vladanje nad ženom, uključujući njegovo "pravo" na seksualni odnos kad god zaželi. Iako je želja za posedovanjem, kao deo agresivnog nagona (i kod muškarca i kod žene), prirodna, ova se želja pretvara u izopačenost onda kada je muškarac, zbog nečega značajnog, postao i ostao infantilan od detinjstva. U požudnog muškarca nema ljubavi, otud opasnost za njega da postane bludnik, a ne prirodni sejač života. Obuzetost takvog muškarca ženinim telom (čemu danas "pomaže" seksualna klima u svetu Zapada) opasna je i za muškarca i za ženu, jer se kod muškarca može da pretvori u seksualnu opsesivnu neurozu, a ženu da pretvori u frigidnu lutku koja se kupuje.
Uplašen pogled muškarca na ženu, otkriva nesigurnog muškarca – nesigurnog kako u ljubavi, tako i u polnim odnosima – kome ni otac ni majka nisu u detinjstvu omogućili, svojim konfliktnim ponašanjem, da stekne dovoljnu meru samopouzdanja kao duševno-duhovno i kao polno biće. Poznati "kastracioni kompleks" mogao je da se u sinu rano pojavi, bilo od grubog "kastrirajućeg" oca, ili od tipa "kastrirajuće"" majke. Žena za takvog muškarca predstavlja onda stalnu opasnost; takvi muškarci ili ostaju trajno neoženjeni, ili nesvesno biraju tip kastrirajuće žene. I u ovom slučaju, kao i u svim ostalim, uspešno, manje uspešno ili neuspešno vaspitanje još u ranom detinjstvu odrediće budući odnos muškarca prema ženi.
Ravnodušan pogled muškarca na ženu označava različit tok muškog erotsko-seksualnog života: lišenog majčinske ljubavi, izloženog uticaju loše majke, snažno pogođenog nekom neuspelom ljubavi u adolescentnom dobu. Posle ovakvih i sličnih ranih trauma u životu muškarca, njegove prirodne erotsko-seksualne potrebe može odvesti u različite oblike ponašanja. Tako je moguće da postane homoseksualac (dakle, ne urođen, već stečen), potom mrzitelj žena, ali moguće je da se približi i nekom aseksualnom obrtu u polnom životu. Ravnodušan pogled prema ženama kod muškarca "prirodan" je kod evnuha i u slučajevima organskih poremećaja hormona i muškog organa za snošaj i oplođavanje.
Poslovan pogled na ženu, počeo je preovlađivati od vremena industrijske revolucije na Zapadu i uspona kapitalizma, da bi u današnje vreme zauzeo skoro pretežno mesto u odnosima muškarca i žene, svodeći lagano, i prirodnu potrebu za ljubavlju, kao i prirodnu potrebu za polnim odnosima sa suprotnim polom na poslovnu meru koja vodi brigu u prvom redu o korisnosti odnosa među polovima.
I posle svih ovde, na brzinu nabrojanih "pogleda muškarca na ženu", ovaj poslovni pogled ukazuje na vrhunac otuđenja čoveka od čoveka, samim tim i na otuđenje muškarca od žene i obratno. Umesto pogleda simpatije, onda moguće ljubavi, muškarac posmatra ženu (ali sve češće i žena tako gleda muškarca) kao objekt, a ne subjekt u komunikaciji. Ljubav se izopačila u blud (kada su u pitanju polni odnosi), a egzistencijalna komunikacija buberovskog Ja-Ti odnosa, pretvara se sve češće u korisnost (pre svega materijalnu) međusobnih odnosa. Ne znam koliko sam uspeo da u ovoj kratkoj skici odnosa (pogleda, gledanja i viđenja) muškarca prema ženi, nešto kažem o stvarnim odnosima, danas, među polovima. Sigurno je da su ovi odnosi daleko složeniji i raznovrsniji nego što sam ih ja ovde prikazao, samo na osnovu površnog "pogleda" muškarca na ženu.
Ostaje mi da kao hrišćanski antropolog (po mogućnosti objektivan posmatrač realnih zbivanja među polovima danas), s jedne strane žalim zbog napredovale pojave otuđenja među ljudima u svetu (sledstveno onda i među polovima), s druge strane da se nadam popravljanju ovakvih odnosa u budućnosti. Bitno je pri tome pitanje da li se ljudi (kao pojedinci, ne kao narodi) mogu menjati u toku jednog, relativno dugog života. Da li se, dakle, potcenjivački, ravnodušni, uplašeni, bludni a posebno poslovni pogled muškarca na ženu (i naravno, sve češće, takvi isti pogled žene na muškarca) mogu ispraviti ili ne mogu. Ubeđenja sam da je takvo ispravljanje moguće, ostaje, naravno, pitanje – kako.
Odlomak iz knjige Vladete Jerotića "O braku", izdavač Zadužbina Vladete Jerotića
Izvor : Detinjarije/Stil
AKO SAM USPEŠAN NEĆE ME VOLETI
Ako je u Bibliji prvi greh razlog za proterivanje iz Raja, drugi greh je ubistvo brata. A motiv za ubistvo Avelja su bili zavist, ljubomora i mržnja njegovog manje uspešnog brata Kajina. Kao što je poznato, stočar Avelj i zemljoradnik Kajin su Bogu prineli darove. Bog je uzeo darove od Avelja, odbijajući darove od Kajina, zbog čega je došlo do ubistva. Ovaj mit nam ocrtava odnose koji postoje u trouglu braće (i sestara) i roditelja. Kada jedno dete smatra da je neopravdano, iz nekog razloga manje voljeno, ono postaje agresivno prema onom detetu za koje smatra da je povlašćeno.
Opisana dinamika izlazi iz okvira porodice i postaje dinamika određene grupe, pa i celoga društva. Dete koje je najbolji učenik u razredu ne izaziva simpatije svih učenika, već postaje predmet njihove agresivnosti pa čak i nasilja. Kada učiteljica pohvali uspešno dete, to istovremeno kod druge dece izaziva osećanje ljubomore koja žele da i njih učiteljica voli, da ih pohvali. Ljubomorna deca zaključuju da im je uspešno dete "ukralo" pohvale koje bi oni dobili da to dete nije u njihovom razredu. I zato su zavist i ljubomora druge dece jedan od problema uspešnog deteta. Savremeni Avelji se plaše da će ih "braća i sestre" odbaciti i simbolički "ubiti"" ukoliko pokažu da su bolji od njih.
Kada deca ili mladi onom detetu koje se u grupi ističe počnu da upućuju prezrive etikete da je "štreber", "buržuj" i slično, iza toga stoji logika zavisti. Ključ zavisti je upoređivanje manje uspešnog sa uspešnijim, što čini da je zavist boljka koja postoji unutar jedne generacije. Kada vide da je dete toliko uspešno, mereći koliko je ono bolje od njih, deca u stvari izmere koliko su ona gora od njega. I tako njegov uspeh počinje da ih boli. Tuđi uspeh postaje lični neuspeh. A način da taj bol zavisti prestane jeste da smanje tu vertikalnu razliku. Tako se zavist izražava na različite načine čiji je cilj da se uspešno dete "spusti", a da neuspešno dete sebe "uzdigne".
I zato se pred uspešne stavlja dilema: uspeh i odbačenost ili neuspeh i prihvaćenost u grupi. A kada se dete odluči za prihvaćenost i "ljubav" grupe, ono počinje da skriva svoje kvalitete, utapajući se u grupu, blizu njenog vrha, ali nikada ne na vrhu. Tada kažemo da to dete počinje da pati od straha od uspeha, od Aveljevog kompleksa.Čini mi se da je u današnjem društvu puno onih koji imaju strah od uspeha. A da bi društvo bilo uspešno, potrebno mu je što više uspešnih pojedinaca. Da bismo stvorili mentalitet koji podržava svaki uspeh, potrebno je da vidimo da drugi nisu protivnici ili neprijatelji, da su "naši" i da je njihov uspeh takođe naš.
U današnjem čitanju Jevanđelja učimo o deset ljudi koji su bili gubavci i koje je Hristos izlečio, a samo jedan od njih vidjevši da je izliječen, vrati se slaveći Boga iz svega glasa. I pade ničice pred noge njegove i zablagodari mu. I taj bješe Samarjanin. A Isus odgovarajući reče: Zar se ne očistiše desetorica? A gdje su devetorica? Kako se ne nađe nijedan drugi da se vrati i dade slavu Bogu, nego samo ovaj inoplemenik? I reče mu: Ustani i idi; vjera tvoja spasla te je (Lk. 17, 15-19).
Dakle , današnje čitanje Jevanđelja govori nam o Božjem milosrđu prema čoveku, o Božjoj brizi i o tome kako se čovek odaziva na milosrđe Božje.
Milosrđe koje nam Bog pokazuje donosi zahvalnost srcu; ali ako ovo milosrđe ostane nezapaženo, ostaćemo bezosećajni i ravnodušni prema njemu.
Osećaj zahvalnosti povezan je sa živom verom u Boga, s našim potpunim predavanjem Njegovoj volji i plod je toga (to je i razlog što je Hristos rekao isceljenom čoveku: "Vera tvoja spasla te je."). Dakle , samo srce koje jača svoju veru u Božji Promisao sposobno je videti milosrđe koje nas okružuje.
Sposobnost da primetimo Božji Promisao u svemu što nam se događa – bilo velikom ili malom, od važnih događaja do beznačajnih susreta – zasniva se na apsolutnom, istinskom uverenju da je sve u našem životu po volji Božjoj. I zato je Bog uvek s nama. "Sve što imamo, sve što nam se događa je od Boga, i događa nam se po Njegovoj volji… Ništa ne može ometati Božje planove protiv Njegove volje."
Bog nas okružuje svojim milosrđem na svakom koraku našeg života.
Sveti nas neprestano podsećaju da nas Bog okružuje svojim milosrđem na svakom koraku našeg života; mi dobijamo više Njegove milosti nego što dišemo, pa čak je i trenutak više od udaljenosti jednog čina Božjeg milosrđa od drugog.
Sposobnost da vidimo Božje milosrđe menja, preobražava i omekšava ljudsko srce: "Ako duša promišlja o delima ljubavi koja pokazuje Bog, ove misli je nadahnjuju da se vine u nebo; ako duša promišlja o mnoštvu grehova i obilju Božje ljubavi, onda – videći Božju brigu – oseća i doživljava Božji Promisao … I zahvalnost prožima dušu."
"Pred Bogom se osećamo kao neotplativi dužnici, dok nam Bog daje Svoje blagoslove, jedan veći od drugog." "Što bolje sebe upoznajemo, bolje osećamo svoju apsolutnu nemoć. Opažamo svoju nedostojnost i nezahvalnost i istovremeno opažamo koliko je veliko milosrđe Božje."
Videvši svoju bedu i slabosti, uviđamo obilje Božje ljubavi i stičemo osećaj zahvalnosti. Zahvalna osoba je uvek srećna, poput sirotog čoveka koji uzima bilo kakvu milostinju i drago mu je da je primi, srećan je zbog najmanjeg dela Božje ljubavi. "Zahvalnost je naše priznanje Božje milosti koje nismo dostojni."
Tada nas ozaruje misao: "Da možemo živeti hiljadu godina, imati hiljadu srca, to ne bi bilo dovoljno da uzvratimo Hristu za Njegovu veliku ljubav (i milosrđe) koje nam je pokazao i Koji nastavlja da nam prašta, da nas trpi i očišćuje Svojom Božanskom Krvlju."
"I danas postoji toliko puno ljudi koji su, čini se, upali u bezdan greha i kojima je, bez obzira na to, Bog dao spasonosni podsticaj da ožive svoju dušu… Oni dobijaju ovaj podsticaj i tada bi trebalo da shvate čudo Božje ljubavi, transformišući svoj život; i trebalo bi istovremeno da budu beskrajno zahvalni Bogu i da veruju u Njegovu moć i milosrđe u budućnosti."
"Nakon ispovesti čovek treba da shvati da mu je Bog pokazao milost. Trebalo bi da se osećamo kao čovek kome je oprošten dug i koji duguje svom dobročinitelju. Dajte slavu Bogu, ako ne želite da izgubite volju i počinite iste grehe."
Mi čak i ne obraćamo pažnju na mnoge probleme jer prolaze nezapaženo. Međutim, gledajući unazad, ne možemo a da ne vidimo da je u nekom trenutku našeg života postojao nerešiv problem, a onda je postojao još jedan, i svi su prošli, a niko ne može objasniti kako. Slična dela Božijeg milosrđa – vrlo lična svakom od nas – mnogobrojna su u našem životu.
Na svemu zahvaljujte, kaže apostol, jer je ovo volja Božija za vas u Hristu Isusu (1. Sol. 5, 18).
Crkva ima mnogo molitvi, u kojima se izliva blagodarnost čovekove duše Bogu za sve milosti kojima je On okružuje. Koje su to milosti?
Sveti prorok i psalmopevac David, videvši pomoć Gospoda, Koji ga nije napustio u sred mnogih nevolja, zahvaljuje Bogu jer On:
usliša me, i od svih nevolja mojih izbavi me (Ps. 33, 4); Onoga Koji je stavio dušu moju u život (Ps. 65, 9); jer u poniženju našem spomenu nas Gospod, jer je do veka milost Njegova (Ps. 135, 23); Koji očišćuje sva bezakonja tvoja, i isceljuje sve bolesti tvoje. Koji izbavlja od truleži život tvoj, Koji te venčava milošću i dobrotama (Ps. 102, 3-4); Koji daje hranu svakome telu (Ps. 135, 25); Koji daje hranu gladnima. Gospod oslobađa sužnje (Ps. 145, 7); Gospod čuva došljake, sirotu i udovu prima (Ps. 145, 9); Gospod umudruje slepe, Gospod podiže oborene (Ps. 145, 8).
Sveti Tihon Zadonski u svojim molitvama zahvaljuje Bogu, jer:
"sazdao si me po Svome obrazu i podobiju; mene paloga iskupio; o meni nedostojnom promišljao; mene grešnog na pokajanje prizvao; mene grešnog nisi pogubio, nego po Svojoj blagosti trpeo moje grehe; pomogao mi u brojnim iskušenjima, nevoljama i nesrećama; sačuvao me u nesrećnim i smrtnim slučajevima, tešio me, beznadežnog i očajnog; meni nedostojnom dao hranu koja je ojačala moje nemoćno telo; pružio mi odeću i sklonište, u kojem sam pronašao mir."
Sveti pravedni Jovan Kronštatski u svojim molitvama, takođe se obraća Bogu sa zahvalnošću:
"jer Si nas stvorio, za rođenje u pravoslavnoj veri; za Prečistu Djevu Mariju, Zastupnicu spasenja roda našega; za svete ugodnike Tvoje, koji se mole za nas; za Anđela Čuvara; za bogosluženje, koje održava našu veru i vrlinu; za Sveto Pismo, za Svete Tajne, a posebno Tvoje Telo i Krv; za tajanstvene blagodatne utehe, za nadu da ćemo naslediti Carstvo Nebesko i sva blaga Tobom darovana; jer si nas mnogo puta spasio od ljutih strasti."
U akatistu "Slava Bogu za sve!" prinosimo zahvalnost Bogu:
za velikodušne poklone Tvog Promisla koje Si nam pokazao (Ikos 1), Koji si nas pozvao u život (Ikos 1), Koji nam otkrivaš lepotu vaseljene (Ikos 1), Koji si nas zavoleo ljubavlju dubokom, neizmernom, božanskom (Ikos 12), za tajne i javne milosti Tvoje (Ikos 1), Koji neprestano bdiš nada mnom (Ikos 5), Koji premudro upravljaš mojim životom (Ikos 10), za svaki korak života, za svaki trenutak radosti (Ikos 1), Koji nam šalješ nevolje i žalosti kako bi nas naučio da saosećamo u tuđim stradanjima (Ikos 9), za ljubav srodnika i za vernost prijatelja (Ikos 5), za odmor blagodatnog sna (Ikos 4), za radostan osmejak zore kojom me budiš (Ikos 2), za našu neutoljivu žeđ za Bogom (Ikos 6), za sve što nam otkrivaš po milosti Svojoj, za sve što skrivaš od nas po mudrosti Svojoj (Ikos 7).
Sveti Pajsije Atonski obraća se Bogu: "Gospode moj, zahvaljujem ti svim srcem za sve darove Tvoje, zahvaljujem Ti što opraštaš sve moje grehe i nezahvalnost celog sveta i moju duboku nezahvalnost."
Sveti nas inspirišu da "naučimo da zahvaljujemo Bogu za sve i imamo srce koje voli (brine)."
Nezahvalnost ispunjava srce ako neko "ne zna šta je milost, ili sebe smatra vrednim toga, ili traži svoja prava na to."
"Nezahvalna osoba sposobna je da voli samo sebe i u tom osećaju je ograničena i slepa."
Dok doživljavamo patnje ponekad ne vidimo Božji Promisao, vidimo samo da naš život još nije sređen. Ali Sveti su znali da su slične situacije manifestacije Božjeg Promisla, i zbog toga, razlog za zahvalnost.
Arhimandrit Jovan (Krestjankin) napisao je jednom od svoje duhovne dece: "Zašto vas toliko brine neizvesnost vašeg života? Verujem da je sve u vašem životu sasvim logično i ide svojim sporim tempom; jedna stvar prati drugu, posledično i prema Promislu. Treba da zahvalite Gospodu što vam je dao snagu i vreme dok sve oko vas (mislim na sve što izgleda nesređeno), u vama i u vašoj rodbini, ne sazri. I tada će voće sazreti u pravo vreme."
U drugom pismu otac Jovan piše: "Zaista imate slabost, koja je uzrok vašeg paničnog stava prema životu. A ta slabost je nedostatak istinske vere u Božji Promisao i predavanja sebe, svega i svakoga Njegovoj volji… Štaviše, sve ovo (vaše stanje panike) je zato što zaboravljate Božje milosrđe i ne zahvaljujete za sve… Nikada nećemo biti zadovoljni, nikada neće biti dovoljno; bojimo se da i puka čestica prašine može potamniti naš život, bilo kakva neizgovorena tuga ili neznatni propust koji može izgledati iritantno."
Obraćajući se drugom svom duhovnom čedu, arhimandrit Jovan kaže: "Niste postali gori nego što ste bili. Životne okolnosti otkrivaju nas samima sebi, uklanjajući sloj samozavaravanja. Slava Bogu za to! Veoma je teško videti same sebe, ali to je neophodno za spasenje. Ovo otkriće rađa samoukoravanje i smirenje – ne lažno ili teatralno, već ono od Boga. Zahvalite Gospodu za ovo iskustvo."
"Osoba može izgledati krotka, smirena, velikodušna, jednostavna, čista i verujuća, dok ne podlegne iskušenju; izazovi često otkrivaju da su ljudi zli, gordi, bezobzirni, podmukli i slastoljubivi."
Jedan od Svetih je napisao: "I s odra bolesti prinosite hvalu Bogu… Zahvalnošću oslabite okrutnu bolest. Štaviše , zahvalnost donosi duhovnu utehu bolesnoj osobi! Moć žive vere preobražava srce koje je ispunjeno zahvalnošću i koje je neguje. Stoga je odar bolesti često mesto spoznaje Boga i samospoznaje… Kada duša okusi slatkoću i mir koje joj donosi zahvalnost, ona žuri k njoj, kao prema utočištu; ona žuri tamo iz teških talasa roptanja, malodušnosti i tuge."
Čovek zahvalan Bogu zahvalan je i ljudima oko sebe "čak i za najmanje dobro koje mu učine".
Između ostalog, "čovek uvek zaboravi dobro koje je učinio nekome, ali nikada ne zaboravlja ni najmanje dobro koje mu je učinjeno. Nikada ne može zaboraviti čak ni najmanji čin milosrđa." Sveti Pajsije daje sledeći primer: Osoba ove vrste "možda je nekome dala vinograd i zaboravila na to; ali nikada neće zaboraviti grozd koji mu je neko dao." Ili, "čovek je možda nekome dao mnoštvo raznih drvenih ikona i zaboravio na to; ali ako mu neko pokloni majušnu plastičnu ikonu, uprkos niskoj ceni ikone, on oseća čistu radost. Pun zahvalnosti, razmišljaće kako da uzvrati uslugu. Takva osoba može izgraditi čitavu crkvu, donirati zemlju za izgradnju i jednostavno zaboraviti na to. Dakle , pravi duhovni pristup je sledeći: sećajte se dobrog (čak i najmanjeg) koji su vam drugi učinili."
"Ako neko ignoriše dobro koje mu je učinjeno i, naprotiv, seća se dobra koje je učinio drugima, to je suprotno onome što Hristos želi od nas."
Dakle, "moramo biti zahvalni našim bližnjima, a ko je zahvalan ljudima, on je, takođe, zahvalan i Bogu. Zahvalnost je znak smirenog i Bogu posvećenog duha."
Bog voli zahvalne, a ako čovek ume da vidi i ceni milosti Božje, onda ih prima stalno i postojano.
Raspad tradicionalnih polnih uloga žene i muškarca bitno se odrazio na način na koji volimo, stupamo u ljubavne veze ili brak, zasnivamo porodicu. Promene u ulogama žene i muškarca su se odrazile i na uloge majke i oca. U tradicionalnoj kulturi majka je zadužena za pružanje ljubavi, a otac za disciplinovanje deteta. To je omogućavalo da deca dobiju od roditelja ono što im je potrebno za ispravan razvoj u odrasle samostalne ljude: ljubav i disciplinu.
Danas je sve više porodica u kojima se roditelji ne ponašaju kao mama i tata, već kao dve mame: kao ženska mama i kao muška mama. I on i ona se trude da detetu pruže što više ljubavi, što nekada dovodi do pravog takmičenja između njih. Dok je u savremenom vaspitanju princip ljubavi istaknut i stavljen u prvi plan, princip discipline, izraz očinskog i muškog je zanemaren.
Zašto je došlo do ove promene, i kako na buduće generacije utiče to što dobijaju puno ljubavi i premalo discipline?
Saznanja koje nam je u proteklih stotinu godina počela donositi psihoanaliza, bitno su uticala na naše kolektivno svesno i nesvesno. Opšteprihvaćena je činjenica da se deca koja od roditelja nisu dobila ljubav razvijaju u neurotične odrasle ličnosti. Ne želeći da prave tu grešku mnogi su poverovali da bi suprotno roditeljsko ponašanje – stalno pokazivanje i dokazivanje ljubavi – bilo ključno za razvoj deteta u samostalnu i mentalno zdravu odraslu osobu. Usmeravajući se na detetov doživljaj voljenosti, roditelji su otkrili da svaki pokušaj disciplinovanja koji kod deteta izaziva neprijatnost, ono doživljava kao znak nevoljenosti. Ne želeći da traumatizuju dete, roditelji su prestali da čine tri stvari od kojih se sastoji disciplina: da odbijaju detetove želje, da teraju dete da radi korisne ali neprijatne stvari i da ga kažnjavaju kada zasluži. Tako se iz savremenog vaspitanja izgubio očinski princip, a tate su preuzele materinski princip.
Dalja sudbina velikog broja dece koja su odrasla kroz vaspitanje u okviru ovakve ideologije "srećnog deteta" nam pokazuje da smo iz jedne greške otišli u suprotnu. Kao što ne valja način vaspitanja zasnovan na disciplini bez pokazivanja ljubavi, tako ne valja ni način vaspitanja u kome postoji pokazivanje ljubavi, ali bez discipline. Deci jeste potrebna ljubav, ali isto tako i disciplina.
Danas je jasno da razmažena i prezaštićena deca nisu dovoljno opremljena za samostalni život. Umesto u detetova osećanja, roditelji treba da gledaju u svoj udaljeni cilj: osposobiti dete za samostalni život u ljudskom društvu. Umesto da ga stalno usrećuju, treba da mu pomognu da samo sebi nađe sreću u životu.
Sagledavanje samoga sebe je specifična ljudska sposobnost koja nam omogućuje ono što životinje ne mogu, a to je da imamo stav prema sebi. Na osnovu predstave o sebi čovek je u mogućnosti i da oseća različita osećanja prema sebi – samoosećanja. Ako želimo da budemo emocionalno pismeni, potrebno je da poznajemo i prepoznajemo neka od ovih samoosećanja, kako kod sebe, tako i kod drugih ljudi.Samopoštovanje je moguće doživeti kada neko sagledava samoga sebe i kod sebe nalazi neke pozitivne karakteristike koje sam visoko ceni. Kao što poštujemo druge kada ocenjujemo da su ljudi sa određenim kvalitetima koje visoko cenimo, na isti takav način se samopoštujemo kada sebe tako ocenjujemo.
Samopouzdanje je osećanje koje ime osoba koja veruje u svoje sposobnosti.Suočena sa nekim izazovom ili preprekom, ona oseća da jeste sposobna da to savlada.Samoljubav ili ljubav prema sebi je osećanje koje je moguće doživeti kada neko za sebe smatra da je kao celovita osoba vredno ljudsko biće. Samoljubav treba razlikovati od samoljublja koje označava negativnu situaciju kada neko preuveličava sebe i svoje osobine, a na račun umanjivanja kvaliteta drugih ljudi.Samozaljubljenost je osećanje onih koji sebe idealizuju i imaju nerealno pozitivnu sliku o sebi.Bilo da je neko ponosan na samoga sebe, bilo ne nekoga sa kojim se poistovetio, ponos je osećanje za koje je potrebna publika. Kada je osoba ponosna na sebe, ona veruje da je pred autoritetom ili grupom pokazala neke svoje kvalitete zbog kojih je taj autoritet ili grupa visoko ceni.Za razliku od ponosa za koji je potrebna publika, samozadovoljstvo je intimno osećanje onih koji smatraju da su u svim važnim aspektima dovoljno dobre osobe.Reči sujeta i taština doslovno označavaju prazninu, tako da se odnose na lažni ponos, na samozaljubljenost i samopoštovanje koje je rezultat umišljenih kvaliteta. Ne znajući za pravo značenje reči sujeta, ljudi je često pogrešno koriste umesto reči samopoštovanje. Na primer: "Kada mi je to rekla, proradila mi je sujeta".
Samoosećanja uglavnom nastaju u detinjstvu tako što dete upamti doživljaj koji ima kada mu roditelji i druge važne osobe pokazuju neko osećanje. Kada se kasnije seti situacije u kojoj su mu roditelji pokazali ljubav, ono može da oseti ljubav prema sebi. Kako je pozitivna emotivna slika o sebi važna u kasnijem životu, veoma je važno da odrasli pokazuju deci svoja osećanja prema njima: iz pokazanog poštovanja nastaje samopoštovanje, iz pokazanog zadovoljstva nastaje samozadovoljstvo, a iz pokazanog verovanja u detetove sposobnosti nastaje samopouzdanje.
Ljubav je osećanje povezano sa ocenom vrednosti druge osobe. Kada kažemo: Volim te, mi poručujemo drugoj osobi da je ona nama veoma vredna, emocionalno važna. Zato oni koji nisu sigurni u svoju vrednost, često traže potvrde kroz partnerovo izražavanje ljubavi. Nekada je ova glad za potvrđivanjem toliko nezasita, da opterećuje ili uništava ljubavnu vezu.
Ali nekada potvrđivanje lične vrednosti kroz osećanje voljenosti postaje igra u kojoj nema pobednika. Neke osobe koje nisu sigurne u svoju vrednost upravo izbegavaju one koji misle da one vrede, a traže društvo i prihvatanje od onih koji im ili ne pokazuju naklonost ili ih čak otvoreno odbacuju.
U savremenim priručnicima koji mlade savetuju kako da ostvare kontakt sa suprotnim polom upravo se insistira na tome da je formula uspeha u tome da se posle početnog interesovanja napravi obrt i glumi nezainteresovanost za drugu osobu. To potvrđuju i rezultati nekih istraživanja da je glumljeno ignorisanje glavni način da se u prvom kontaktu pobudi interesovanje druge osobe. Onima koji danas odrastaju i izgrađuju sliku o sebi nije nimalo lako. Modna industrija i mediji su uticali da su mlade generacije usvojile veoma visoke kriterijume šta je to lepo i prihvatljivo. Posledica je da je sve više onih koji su nezadovoljni sobom i svojim izgledom. Iz ovog nezadovoljstva raste potreba za ulepšavanjem koju zadovoljava cela industrija koja se bavi izgledom, stilom i imidžom.
Ovakvi uslovi stimulišu razvoj dvoslojnih ličnosti. Ka spolja je okrenut sloj koji je neka vrsta fasade osobe, a koja je ulepšana da deluje savremeno i samouvereno. Iznutra je skriveni sloj koji osoba doživljava kao svoje pravo ja, a u kojem je pritajeno nezadovoljstvo sobom, svojim izgledom i načinom života. Ova dvojnost se, razumljivo, odražava na savremene partnerske odnose. Teško je doći do ljubavi ako osoba želi da drugi o njoj misli da je onakva kakva mu se predstavlja, a, istovremeno, pokušava da od drugog sakrije njeno pravo ja.
A kada osoba samu sebe ne prihvata i ne ceni, tada ne može ceniti ni onoga ko je prihvata i ceni. Umesto toga ona ceni onoga ko joj pokazuje da je ne ceni. Tako nastaje paradoks: osoba ne želi da bude sa onim ko želi da bude sa njom, a želi da bude sa onim ko ne želi da bude sa njom. Ne želi da bude sa onim koji je voli, već želi da bude sa onim ko je ne voli, kako bi mogla da ga natera da je zavoli. Ali ako uspe u tome, onda opet ne želi da bude sa njim jer sada on želi da bude sa njom.
Ljubav je izgubljena u ovom lavirintu zato što uvek jedan mora da ne voli da bi igra samopotvrđivanja mogla da traje.
Uslovi u kojima ljudi žive i odrastaju svakako utiču u kakve će se ličnosti izgraditi. Težak život, siromaštvo i stalna borba za preživljavanje izgrađuju ljude koji su zadovoljni malim, skromni. Ako gledamo na ovo iz aspekta potencijala ličnosti možemo reći da u ovakvim okolnostima ljudi izgrađuju neko svoje "minimalno ja". Ali, uprkos tome, u siromaštvu postoji veoma jaka veza s drugim ljudima jer svaki pojedinac oseća da je čvrsta veza sa drugima neka vrsta evolutivne prednosti, da je solidarnost nešto što mu pomaže da preživi i bolje živi. Zbog toga je zona preživljavanja istovremeno i zona ljubavi.
Sa druge strane, kada se promene uslovi života i društvo postane relativno bogato, to podstiče izgradnju takvih ličnosti koje ne samo da žele mnogo, već i da se sve to ispuni. Kako ostvarenje želja donosi zadovoljstvo i sreću, nastaje doživljaj kvalitetnog života. Gledano kroz ostvarenje potencijala ličnosti, ljudi teže da ih tokom života što više ostvare, da postanu neko svoje "maksimalno ja".
Ako je ljubav emocionalna povezanost dvoje ljudi, sigurno postoji razlika između toga da li je ljubavna veza ostvarena između osoba koje žive u zoni preživljavanja ili u zoni kvalitetnog života. Kakva je ljubav onih koji imaju minimalno i onih koji imaju maksimalno ja? U zoni preživljavanja ljubav je potreba koja doprinosi da se bolje živi. A u zoni kvalitetnog života ljudi smatraju da je ljubavna veza prilika za ostvarenje ličnih potencijala.
Ali nekada ovo "prošireno ja" u svojoj težnji da se što više rasprostre u svom životu počinje da koristi partnera kao puki objekt. Nastaju takve koncepcije ljubavi prema kojoj svaki čovek treba da ima partnera koji doprinosi razvoju njegovih potencijala. A kada to više nije moguće, čovek treba da nađe drugog partnera koji će mu pomoći da ne stagnira, da nastavi svoj lični razvoj. Procenjuje se da bi svako, u proseku, tokom svog života trebalo da ima pet do šest partnera, kako bi se razvio kao puna ličnost i ostvario svoje "maksimalno ja".
Ovo može zvučati logično i lepo, ali ako se podsetimo da ljubav prvenstveno jeste odnos prema drugome, onda postaje jasno da ovo nije teorija ljubavi, već teorija ljubavi prema sebi, samoljubavi. Opravdavanje narcisoidnosti koja je zamaskirana u ljubav. Da bismo mogli da ocenimo neki ljubavni odnos, treba da ocenjujemo odnos jedne osobe prema drugoj osobi. Možemo videti da se pod nazivom ljubav često krije egoistični odnos osobe koja koristi svog partnera da bi se što bolje osećala. U potrazi za ljubavlju potrebno je da pronađemo dobar odnos ljubavi prema drugome i ljubavi prema sebi, a što često nije lako.
"Bolje je da koristimo našu reč za tolerantnost: trpeljivost. A ova reč jako dobro otkriva šta jeste suština tolerantnosti, upravo zato što je u njenom korenu glagol trpeti. Prema tome, tolerantni smo onda kada nekoga ili nešto možemo da trpimo, da istrpimo".
Živimo u vremenu kada je tolerantnost ne samo visoka društvena vrednost, već i način življenja i preživljavanja. Tolerantnost je postala imperativ političke korektnosti. Povremeno smo svedoci paradoksa da borci protiv netolerancije postaju veoma netolerantni prema onima koji, po njihovom mišljenju, nemaju pravo da budu netolerantni.
Ali šta je to tolerantnost? Kakva je to vrsta međuljudskog odnosa? Da li je to neka vrsta ljubavi?
Mnogi smatraju da je tolerisanje neke pojave isto što i njeno prihvatanje ili poštovanje. I kada neko pokušava nekoga da natera da prihvati nešto što mu je neprihvatljivo, da mu se sviđa ono što mu se ne sviđa, da poštuje ono što prezire, tada nastupa problem. Zahtev za ovako shvaćenu tolerantnost samo podgreva postojeću netolerantnost.
Bolje je da koristimo našu reč za tolerantnost: trpeljivost. A ova reč jako dobro otkriva šta jeste suština tolerantnosti, upravo zato što je u njenom korenu glagol trpeti. Prema tome, tolerantni smo onda kada nekoga ili nešto možemo da trpimo, da istrpimo. I u latinskom je slično jer je etimologija reči tolerancija povezana sa rečju podnošenje.
A kada trpimo? Onda kada nešto ili neko ugrožava neke naše vrednosti, kada nam se nešto ne sviđa, kada nas uznemirava, iritira, kada nam je neprijatno.
Suprotnost je netolerancija, netrpeljivost. Tim rečima opisujemo osobu kojoj je veoma neprijatno tako da počinje da se ponaša agresivno, nasilno, destruktivno. I upravo preko ove suprotnosti možemo shvatiti pravo značenje trpeljivosti. Trpeljivi smo onda kada nam se nešto ne sviđa, ali kada zbog toga nismo agresivni. Tolerantnost je nenasilje.
Dakle, tolerantnost nije ni prihvatanje, ni poštovanje nečega. Upravo obrnuto. Ona je oblik ljudskog ponašanja prema onome što data osoba ne prihvata i što joj se ne sviđa. Kao što neko ima pravo da mu se nešto sviđa, tako neko drugi ima pravo da mu se to isto ne sviđa. Problem nastaje onda kada prvi pokušavaju da uvere druge, ili da drugi uvere prve. Kada su njihovi stavovi nepomirljivi, jedino rešenje koje omogućuje da ostaju u komunikaciji, u istom prostoru jeste da tolerišu jedno drugoga.
Iako je trpeljivost važna u bliskim odnosima, odnosima ljubavi, ona ipak mnogo više pripada javnom prostoru i javnoj komunikaciji. Više nego ljubavi, ona pripada ljubaznosti. A ljubaznost je kada se ponašamo kao da volimo, iako možda ne volimo. Da bismo bili kulturni, moramo se samokontrolisati, vladati sobom. Nema kulture bez tolerantnosti.
A kada ljudi shvate da nisu dužni ni da prihvate ni da cene ono što je suprotno njihovim vrednostima, već samo da ne pokazuju agresivnost, procenat tolerantnih se drastično poveća.
Ljubav je povezana sa važnošću. Kada volimo tada poručujemo da nam je druga osoba važna. Isto ona čini svojim pokazivanjem ljubavi. Da bi ljudi poverovali da su zaista voljeni, potrebno je i da osete da su važni drugome. Ljubav se potvrđuje kroz saznanje da su naša osećanja važna drugoj osobi i da su njena osećanja važna nama. I zato je empatija važan sastojak svakog odnosa ljubavi
Prirodno je da svaki čovek sagledava svet iz sebe, iz svoje perspektive, kroz svoj doživljaj. Sposobnost empatije je sposobnost da se neka situacija sagleda iz perspektive druge osobe. Na taj način možemo pretpostaviti kakav je doživljaj druge osobe u situaciji, kako se ona oseća. Odatle i ime empatija, što znači uživljavanje u drugoga.
Osoba koja ima sposobnost empatije nije ograničena da situaciju stalno sagledava samo iz svoje pozicije, već može da je sagleda i iz pozicije druge osobe. A sposobnost da se "izađe" iz svog doživljaja i da se, za trenutak, pretpostavi doživljaj drugog bića, veoma je važna. Empatija omogućava da se prevaziđe sebičnost i da se razvije osećaj za druge ljude. Ne samo u odnosima ljubavi, već u bilo kojem prijateljskom kontaktu. Ako je inteligencija sposobnost da se jedna pojava sagleda iz više uglova, empatija je osnova emocionalne inteligencije. Osobe sa razvijenom sposobnošću empatije bolje razumeju druge i zato se bolje snalaze i imaju bolje odnose sa ljudima.
Kada ne bi postojala empatija, ljudsko društvo bi bilo čudno mesto. Kako bi bez empatije neka majka mogla da se pobrine za svoju bebu koja ne ume da govori? To bi bio svet sebičnih i bezobzirnih pojedinaca, svet bez ikakve ljubavi.
Ne postoji gen za empatiju, ona se uči. I zato svaki roditelj treba da nauči svoje dete da su osećanja drugih važna i da ih treba poštovati. Danas su roditelji usmereni da pokažu deci da su voljena, ali često zaboravljaju da treba da tu decu nauče i da vole druge. Kada malo dete udari, ugrize ili uštine mamu, ona treba da pokaže da je to boli, da ona nije samo slika koja se smeška, i da i ona ima osećanja. Decu učimo da kućni ljubimac nije samo igračka, već živo biće sa svojim osećanjima i potrebama. Pitanje kojim podsećamo dete da bude empatično je: A kako bi se osećao da se to dešava tebi?
Postoje i ljudi koji su veoma empatični do drugih, ali koji zaboravljaju na sebe i svoju perspektivu. Pogrešno misle da su odgovorni za tuđa osećanja i stalno pokušavaju da druge usreće. Oni treba da ponovo nauče da su i oni važni, da su važne njihove želje i druge emocije i da u konflikte ulaze bez osećanja krivice. Njih treba podsetiti da treba da se užive u same sebe.
Može li se biti ljubomoran samo kada su ljudi u pitanju? Može li neko, na primer, biti ljubomoran na partnerov posao ili na partnerov hobi? Da li je to uopšte ljubomora i mogu li nam posao ili hobi zaista "preoteti" partnera?
Često se ljudi osećaju nevoljeno kada primete da se partner posvećuje nečemu drugom umesto da se posveti njima. Tačno je da ovo osećanje liči na osećanje ljubomore. Ako malo bolje pogledamo šta je to što se traži od partnera, videćemo da se od njega traži da se posveti osobi, da je gleda, primećuje, sluša, da sa njom razgovara, da joj posveti neko vreme – jednom rečju da joj posvećuje svoju pažnju.
Zahtev partneru da pokaže određenu količinu pažnje može biti sasvim primeren, ali može biti i preteran. Kada jedna osoba tvrdi da voli drugu, ona u stvari tvrdi da joj je druga osoba veoma važna. A način da se to pokaže jeste da joj se posveti pažnja. Dakle, posvećivanje pažnje jeste jedan od osnovnih znakova i ljubavi i ljubaznosti. Ako je veza takva da partner osobi ne pokazuje ni minimum pažnje, tada je njen zahtev za pažnjom i njen protest nešto sasvim legitimno. A danas je mnogo takvih veza u kojima su se partneri međusobno otuđili tako da ne razmenjuju ni elementarnu pažnju.
Ali postoje i ljudi koji imaju veoma veliki apetit za partnerovom pažnjom: nikad im nije dovoljno, traže uvek još. Oni, u stvari, hoće da im partner, ako ih voli, stalno posvećuje pažnju. Njihova pogrešna formula ljubavi je da misle da su važni samo ako partner gleda u njih, a ako gleda u nešto drugo, tada misle da mu je to drugo važno, a da su oni nevažni. Dakle, ako me gleda, ako mi posvećuje pažnju on me voli, a kada prestane da me gleda, prestao je da me voli. I zato je njihovo osećanje voljenosti veoma nestabilno jer svaki put kada partner skrene pogled, oni pretrnu jer misle da je ljubav prestala.
Ljudi izjednačuju ljubav i pažnju, a u stvari treba da nauče da ih razdvoje, da shvate da ih njihovi partneri vole i onda kada ih ne gledaju, kada ne misle o njima, kada se koncentrisano bave nekom drugom aktivnošću. Treba shvatiti da drugi može snažno da voli i onda kada uopšte nije fizički prisutan, kada se nalazi na nekom udaljenom mestu, kada komunikacija ne postoji.
Svi smo bili gladni stalne pažnje jer svako malo dete misli da ga vole samo dok ga gledaju i na njega obraćaju pažnju. Decu treba učiti da ih mame vole i onda kada su na poslu. Jer kada mama malog deteta dođe sa posla i kaže "Ceo dan sam mislila na tebe i jako si mi nedostajao", dete shvati da ono postoji u maminom svesnom svetu i onda kada ona ne gleda u njega. Ljubav nije povezana samo sa pogledom, ali ako nikad ne gledamo, onda je to prezir.
Jedan od univerzalnih načina da se pokaže bilo koja vrsta ljubavi jeste da osobi damo nešto na poklon, da je darujemo. Svugde u svetu se ponuđen poklon prepoznaje kao znak naklonosti, neke vrste ljubavi. Sva deca brzo nauče da dobijaju poklone zato što su voljena. Kada odrastemo i dalje volimo poklone, jedino što smo sada i mi ti koji često darujemo druge.
Emocionalno pismeni dobro znanju da darivanje nije neki formalni ritual, već da je njegov cilj da kod druge osobe izazove prijatno osećanje, da je obraduje. Neće svaki dar ostvariti ovaj cilj. Da bi se osoba obradovala nekom poklonu, ona ga mora doživeti kao nešto što je njoj vredno. I zato poklon treba da bude promišljen, sagledan kroz prizmu onoga koji prima poklon. Osoba koja prima određeni dar kroz njega ocenjuje način na koji je izabran, a time i odnos koji prema njoj ima onaj koji daruje. Dobro izabran poklon je znak da nam je druga osoba važna, da je poznajemo, da smo bili sposobni da se u nju uživimo, da želimo da se ona oseti prijatno, odnosno da je volimo. A to ćemo teško uspеti ako osobu ne poznajemo. U idealnom slučaju treba pokloniti ono što druga osoba zaista želi da ima. Pogotovo onda kada je dugo nameravala da to sebi priušti, ali je to iz nekog razloga odlagala.
Jedna od tipičnih grešaka je da osoba daruje nešto što je njoj vredno iako to drugoj osobi nije vredno: muškarac koji voli elektronske naprave poklanja svojoj partnerki sofisticirani mobilni telefon koji ona ne zna da upotrebljava. Ljudi često greše jer drugome poklanjaju ono što bi sami želeli da dobiju. Zato se kasnije može ispоstaviti da je darodavac taj koji najčešće koristi poklonjeno.
Nekada ljudi neće da poklone ono što drugi zaista želi jer im se to ne čini vrednim: on ima otpor da joj kupi buket cveća jer smatra da je glupo trošiti novac na nešto što posle nekoliko dana uvene i smrdi. I zato joj kompromisno daruje cveće u saksiji koje ona prima sa kiselim osmehom.
Zabluda je da poklon mora biti skup, da njegova novčana vrednost izražava količinu ljubavi. Ali nekada je cena poklona važna jer je ljudi sagledavaju kroz kupovnu moć onoga koji poklanja. Ako im se čini da je dar prejeftin, drugog doživljavaju kao škrtog, a ako ocene da je preskup, tada im je neprijatno jer počinju da se osećaju dužnima ili čak podmićenima. Ako onaj koji poklanja nema novca, kao što to nemaju deca, isključivo je važna simbolična namera da se poklonom voljenoj osobi priredi zadovoljstvo.
Darivanje samog sebe nije manje važno od poklona koje dobijemo od drugih. Kada sebi nešto priuštimo, mi izražavamo ljubav prema sebi.
Godine 1941, mnogo godina pre nego što je dr Erik Bern izneo svoje teorije o transakcionoj analizi ili napisao "Koju igru igraš", bio je u privatnoj praksi u Konektikatu, a takođe je bio i klinički asistent u psihijatriji na Mount Zionu u Njujorku. Bio je oženjen svojom prvom ženom, Rut (ovo je pogrešno navedeno kao Elenor u mnogim njegovim biografijama) i živeo je u Norvolku, Konektikat. Njegovo prvo dete, Elen, trebalo je da se rodi 1942. Dr Erik Bern posetio je svog stomatologa, dr Normana Fajtelsona (Norman Feitelson) u Vestportu, CT. Vestport je jedan grad istočno od grada Norvoka. Tokom ove posete, kao i obično, dr Bern je analizirao interakcije i opširno razgovarao sa dr Fajtelsonom o njegovim reakcijama, kao i reakcijama drugih pacijenata dok je bio u zubarskoj stolici. Čak i za obučenog lekara, dr Bern nije bio ljubitelj stomatološke stolice! Iz ovoga je nastao rad koji je objavljen u Journal of the American Dental Association. istaknutom stomatološkom časopisu. Koja vrsta psihijatra bi objavila rad u ovom istaknutom stomatološkom časopisu? Samo Erik Bern.
Fotografija članka Zubar iz privatne kolekcije Erika Berna. Primetite kako je precrtano "Bernstein" da bude "Berne". Ovaj članak je objavljen 1941, pre Bernovog menjanja prezimena
Odlomci iz članka Erika Berna i njegovog stomatologa
Ova komunikacija je rezultat nekoliko zanimljivih sati koje je jedan od nas (E. L. B.) proveo u stolici drugog, gde je bila prilika da se, kroz intimni kontakt, upoznamo sa psihološkim efektima zubarske bušilice. Istovremene introspekcije i povremene diskusije dale su neke ideje koje mogu biti od praktičnog interesa za stomatološku profesiju uopšte. Faktori koji razlikuju rad stomatologa na živom zubu od istog rada na izolovanom zubu su stvar relativnih razmatranja: anatomski, fiziološki i psihološki. Fiziološki faktori (vlažnost ili suvoća, itd.) u velikoj meri, i anatomski faktori (položaj i stabilnost glave i vilice, itd.), u manjem stepenu, oba zavise od psiholoških faktora. A pošto su čisti psihološki faktori sami za sebe, više od sekundarnog značaja, razumevanje ovih poslednjih je posebno poželjno.
Za sve nas postoje dva psihobiološka iskustva koja su u prvom planu tokom svake stomatološke operacije:
1. Strahovanje od bola.
2. Percepcija bola. Strahovanje od bola više, a osećaj bola manje, modifikatibilni su čisto psihološkim merama koje se mogu primeniti u svakodnevnoj praksi. Podsetnik – rezidualan bol koji se zaista oseća – može se kontrolisati lekovima ili drugim faktorima operativne tehnike, kao što je kontrola temperature i upotreba oštrih instrumenata.
Doživljaj zubobolje zavisi prvenstveno od opšteg stanja. Kada se oštar instrument stavi u usta, posebno kada je njegova potencijalna bolnost prethodno dokazana iskustvom, postoji univerzalni impuls da se izbegne preteći instrument, bežanjem od njega ili uništavanjem onoga koji njime rukuje. Pojedinačno, obično inhibiramo ovaj impuls, toliko da on u većini slučajeva ne dostiže ni nivo svesne pažnje, a glava i ruke se, naravno, drže nepokretne. Međutim , postoje dva slučaja u kojima to nije tako.
Journal of the American Dental Association Citation
Eric Berne | List of Journal Articles and Transactional Analysis Work Citation from the paper from Eric Berne’s personal collection. Journal of the American Dental Association, Vol. 28, Pages 1129-1132, July, 1941
Erik Bern
Dr Erik Bern je imao 4 rođene dece i 2 pastorke (u stvarnosti je imao 3 pastorke, ali je jedna preminula; ona je sahranjena pored njega u Pacific Groveu, Kalifornija). Iako ima unuke od svoje pastorke, on ima samo 2 unuka koji su s njim u direktnom krvnom srodstvu. Obojica su unuci od njegovog prvog deteta, Elen. Njegovo drugo troje rođene dece – Piter, Riki i Teri – nemaju decu. Jedan od njih, Nikolas Bern Kalkatera, je stomatolog u Orandžu, Konektikat, fokusirajući se na stomatologiju IV sedacije. Dr Kalkatera (jedini rođeni unuk Erika Berna) je pročitao ovaj članak više puta i zapravo koristi neke od tehnika koje opisuje dr Bern. On jako liči na Erika. Možete li to uočiti?
IZVOR:
"Apprehension and Pain: The Practical Introspections of a Psychiatrist." Journal of the American Dental Association,Vol.28, Pages 1129-1132, July, 1941.
This article was authored by Eric Berne and his dentist Dr. Norman Feitelson, DDS.
Excerpts can be found here:
Apprehension and Pain: Research by Eric Berne and his Dentist
