"Želim da priznam da imam problem sa zavisnošću kako bih bio slobodan, voljen i zdrav."
Priznati sebi problem sa zavisnošću od psihoaktivnih supstanci, kocke ili internet igara predstavlja prvi, najteži i najhrabriji korak ka tome da ponovo budete slobodni, voljeni i zdravi. Sloboda i unutrašnji mir dolaze onog trenutka kada odlučite da prestanete sa poricanjem i potražite stručnu podršku. Moj zadatak je da taj put dubinske promene i oporavka prođemo zajedno.
Kada govorimo o bilo kojoj vrsti zavisnosti, javnost se često fokusira na težinu fizičke zavisnosti, dok se psihička zavisnost izostavlja kao ključna i najopasnija komponenta. Lečenje fizičke zavisnosti u savremenoj medicini uspešno se pokriva farmakoterapijom i detoksikacijom – to je tehnički rešiv deo procesa. Međutim, suština problema leži u psihičkoj zavisnosti, čije lečenje predstavlja dugotrajan proces u trajanju od dve do pet godina. Ono podrazumeva potpunu rekonstrukciju ličnosti, sticanje novih veština za rešavanje životnih problema, ponovno uključivanje u socijalni i građanski život, razrešavanje unutrašnjih konflikata koji su usmerili osobu ka bežanju u zavisnost, kao i kontinuirani mentalni trening.
Iako patološko kockanje u zvaničnim klasifikacijama pripada poremećajima impulsa i navika, ono po svojoj psihodinamici i neurobiološkom odgovoru u potpunosti pripada bolestima zavisnosti, iako nema unošenja hemijske supstance. Kockanje u Srbiji uzima sve veći mah i preti da postane bolest zavisnosti broj jedan u narednoj deceniji. S druge strane, dok klasični heroin gubi nekadašnju zastupljenost među mladima, suočavamo se sa dramatičnim porastom zloupotrebe supstitucione terapije. Mladi na ulici kupuju metadon i buprenorfin ne znajući da su te sintetičke supstance izuzetno snažne i da stvaraju razornu fizičku i psihičku zavisnost.
Čim se kod mladih primeti zloupotreba alkohola, nikotina ili marihuane, neophodno je reagovati bez odlaganja. Zloupotreba marihuane u adolescenciji ne sme se tolerisati niti relativizovati, jer u tom osetljivom razvoju mozga može dovesti do trajnih oštećenja nervnog sistema, kognitivnog pada i strukturisanja poremećaja ličnosti. Takođe, izuzetno je popularan i sintetički amfetamin ("spid"), koji imitira dejstvo kokaina uz znatno duže trajanje efekata i pristupačniju cenu. Kontinuiranom primenom, spid vodi u hroničnu nesanicu, tešku paranoju, agresiju i akutne psihotične epizode koje u izvesnom procentu mogu preći u hronična psihotična stanja.
U psihijetrijskoj i psihoterapijskoj praksi zavisnost se ne posmatra kao slabost volje, već ako složeni bio-psiho-socijalni poremećaj. Razumevanje i dijagnostika zavisnosti oslanjaju se na radove ključnih autora u ovoj oblasti:
Maté definiše zavisnost kroz svako ponašanje u kojem osoba pronalazi privremenu olakšicu ili užitak, ali zbog kojeg trpi dugoročne negativne posledice, i kojeg ne može da se odrekne uprkos toj šteti. On naglašava da zavisnost nije primarna bolest mozga sama po sebi, već odgovor na neprerađenu ranu emocionalnu traumu i hronični nedostatak sigurne povezanosti u detinjstvu. Zavisnost je pokušaj samolečenja unutrašnje boli.
Milivojević posmatra zavisnost kroz prizmu emocija i unutrašnjih uverenja, naglašavajući da osoba poseže za supstancom ili kockom kada proceni da nema kapacitet da se na zdrav način nosi sa neprijatnim emocijama (frustracijom, dosadom, krivicom, bezvrednošću). Supstanca dobija ulogu "eksternog regulatora emocija" bez kojeg osoba veruje da ne može da preživi ili funkcioniše.
Peele je doveo u pitanje čisto medicinski model zavisnosti, dokazujući da zavisnost zavisi od celokupnog životnog konteksta, vrednosnog sistema i dostupnih alternativa u okruženju. Dijagnostika se po Peele-u ne zasniva samo na hemijskoj supstanci, već na tome koliko određeno ponašanje okupira zavisnikov život i u kojoj meri narušava njegove međuljudske odnose i samopoštovanje.
U svakodnevnom govoru termin "zavisnost" se često olako koristi za navike ili uobičajena ponašanja. Važno je napraviti jasnu dijagnostičku razliku između navike, redovne upotrebe i kliničke zavisnosti.
Uspešno oporavljanje od bolesti zavisnosti zahteva multidisciplinarni pristup koji se sprovodi kroz nekoliko komplementarnih faza i modaliteta:
Bolesti zavisnosti spadaju u hronične recidivirajuće poremećaje. Analize uspešnosti dugoročne apstinencije (merene u periodu od 1 do 5 godina) pokazuju značajne razlike u zavisnosti od primenjenog metoda:
Stopa recidiva u prvoj godini iznosi preko 85-90%. Sama detoksikacija rešava samo fizičku komponentu i bez psihoterapije skoro sigurno vodi povratku zavisnosti.
Dugoročna stabilna apstinencija postiže se u 40–55% slučajeva. Ključni faktor uspeha je dužina ostajanja u psihoterapijskom procesu.
Stopa uspešnosti oporavka raste na 60–75%. Uključivanje porodice u sistem lečenja smanjuje rizik od recidiva za više od polovine.
Lečenje bolesti zavisnosti nije samo prestanak uzimanja supstance ili prestanak kockanja, već potpuna rekonstrukcija ličnosti i zrelo usmeravanje stila života. U radu sa klijentima u Novom Sadu fokusiram se na:
Droga nema poslednju reč!
Kocka ima zadnji spin!
Zavrti pobedu nad sobom!
Zavisnost je moguće pobediti!
Uhvati se u koštac sa sobom i stani zavisnosti na crtu!
LITERATURA:
Maté, G. (2010): In the Realm of Hungry Ghosts: Close Encounters with Addiction. North Atlantic Books.
Milivojević, Z. (2007): Emocije – psihoterapija i razumevanje emocija. Novi Sad: Psihopolis.
Peele, S. (1998): The Meaning of Addiction: An Unconventional View. Jossey-Bass.
AUTOR: Dunja Belić, psiholog i sertifikovani psihoterapeut, sa iskustvom u radu na prevazilaženju psihičke zavisnosti i restoraciji porodičnih odnosa.
KLJUČNE REČI: Lečenje bolesti zavisnosti, Psihoterapeut Novi Sad, Zavisnost od kocke, Odvikavanje od narkotika, Psihička zavisnost, Lečenje alkoholizma, Psihoterapija zavisnika, Zavisnost kod tinejdžera, zloupotreba marihuane kod tinejdžera, Online psihoterapija, Pomoć za dijasporu