ILUZIJA SAMOISLEČENJA ANKSIOZNOSTI: ZAŠTO ZA PSIHU MISLIMO DA MOŽEMO SAMI, A ZA AUTO ILI FRIZURU ZOVEMO STRUČNJAKE?

Autor: Dunja Belić, dipl. psiholog i psihoterapeut

Uvod: Dvostruki standardi laičke pameti

Kada vas boli zub, ne popravljate ga sami niti tražite od bližnjih da vam rešavaju karijes i vade zube – idete kod stomatologa. Kada vas boli želudac, idete kod lekara specijaliste. I tu, doduše, često brljamo i pokušavamo da rešavamo sami iako nemamo pojma. Ogroman broj ljudi vuče hronični gastritis čitavog života, a neki od njih umeju da pametuju o svemu i svačemu, dele lekcije o zdravlju i o tome šta je dobro, pa čak i drugima ukazuju kako treba da se leče.

Ipak, u svetu tehnike i estetike granice se ne prelaze olako. Nijedna žena neće dozvoliti drugarici koja nema veze sa zanatom da joj šiša kosu, pravi profesionalnu frizuru za važan događaj ili lepi trepavice, a pomisao da vam prijateljica uz kafu ubrizgava hijaluron u kućnoj radinosti izaziva zgražavanje. Muškarcima je to jasno na primeru automobila: kada otkaže motor, nijedan iole razuman čovek neće sam uzeti ključeve i popravljati ubrizgavanje goriva nasred ulice, već će voziti kod majstora koji je u to uložio deceniju zanata.

Pa ipak, kada je reč o psihi, anksioznosti, depresiji ili unutrašnjim lomovima, pravila kao da ne važe. Ljudi misle da sve mogu sami uz pomoć pozitivnih misli, skidanja citata sa interneta, fitnesa ili razgovora sa prijateljima koji o tome znaju isto koliko i o nuklearnoj fizici.

Mit o samoukom stručnjaku i anksioznosti

Uprkos sopstvenim stanjima koja se tretiraju potpuno neadekvatno jer ne poznaju suštinu, ljudi se ponašaju kao da su popili svu pamet sveta. To je isto kao kada bih ja, kao laik bez očiglednih stručnih znanja, rešila da izučavam elektrotehniku i sama popravljam svu belu tehniku. Naravno, to radim bezuspešno, jer je za to potrebno uložiti brojne godine u učenje i proučavanje literature.

Kada se pojavi anksioznost – taj alarm koji zapravo vrišti da su unutrašnje strukture ličnosti pred pucanjem – čovek pribegava "samoislečenju". Počinje sam sebe da ubeđuje: „Proći će, samo moram da budem jači, trgni se, misli pozitivno“.

Svakodnevni manifest lažnog ponosa i gordosti

Zašto je otpor prema odlasku kod terapeuta toliko specifičan za psihu? Odgovor se krije u svakodnevnim manifestacijama lažnog ponosa. U redovnim socijalnim interakcijama, osoba zahvaćena anksioznošću gradi fasadu nedodirljivosti. Na poslu, u kafiću ili među rodbinom, ona glumi stub stabilnosti, dok joj se iznutra ruši čitav unutrašnji svet.

Ovaj lažni ponos funkcioniše kao mehanizam psihološke odbrane: priznati da patite od anksioznosti ili napada panike u našoj kulturi se još uvek pogrešno doživljava kao „slabost“. Zdueg toga pojedinac bira da nosi masku snage, trošeći ogromnu količinu psihičke energije na glumljenje kontrole. Svaki put kada neko ponudi dobronameran savet ili pomene psihoterapiju, ponosni „samouki stručnjak“ reaguje defanzivno, nipodaštavajući struku rečima: „Ma šta će meni tamo neki psiholog, znam ja najbolje šta je meni u glavi“. Upravo ta svakodnevna arogancija i gordost drže čoveka u lancima sopstvene neuroze, jer svako odbijanje pomoći jeste još jedan ekser u kovčegu njegovog mentalnog zdravlja.

Erik Bern i anatomija izbora: Zašto ljudi ostaju bolesni?

U psihologiji i psihoterapiji jedno od ključnih pitanja jeste: zašto ljudi svesno ili nesvesno biraju da ostanu u stanju bolesti, patnje i nefunkcionalnosti, umesto da potraže pomoć i ozdrave? Odgovor leži u dubokim mehanizmima odbrane i fenomenu sekundarne dobiti.

Ako detaljnije analiziramo ovaj mehanizam kroz teoriju Erika Berna (Eric Berne), osnivača transakcione analize, postaje jasno zašto samoislečenje uvek propada. Bern je u svojim analizama životnih scenarija detaljno opisao kako ljudi igraju psihološke igre i svesno ili nesvesno ostaju u ulogama „žrtve“. Zašto? Zato što im to poznato stanje – ma koliko bolno, iscrpljujuće i puno anksioznosti bilo – pruža lažni osećaj sigurnosti i predvidljivosti u poređenju sa zastrašujućom neizvesnošću istinske promene.

Kroz Bernovu vizuru, osoba koja odbija stručnu pomoć i leči se sama zapravo održava svoj životni scenario u kome je „spasavanje sebe bez pomoći drugih“ dokazivanje svemogućnosti (ili grandioznosti). Simptom anksioznosti postaje štit od suočavanja sa stvarnim životnim zadacima. Lakše je vrteti se u krug sopstvenih iluzija, hraniti sujetu i gordost tezom „ja to mogu sam“, nego zakoračiti u bolan, ali jedini spasonosan proces psihoterapijskog suočavanja.

Hronologija propadanja: Decenija lažnog samoislečenja (Od 20. do 30. godine)

Kako to izgleda u praksi kada neko odluči da anksioznost i unutrašnje rasede leči sam, bez stručnjaka, oslanjajući se na sopstveni inat i mitove sa interneta? Pogledajmo preciznu evoluciju kroz deset godina – od dvadesete do tridesete godine života.

1. Početak decenije (20. – 23. godina): Maskiranje i prve pukotine

U ranim dvadesetim, kada se anksioznost prvi put ozbiljnije pojavi kao reakcija na prve ozbiljne životne zahteve (fakultet, odlazak od kuće, prve emotivne veze), osoba pali odbrane. Umesto da ode na psihoterapiju, ona aktivira samoislečenje kroz hiper-aktivnost, izlaske, površne uspehe ili ignorisanje tela. Simptomi se tretiraju rečenicom: „Mlad sam, proći će, samo sam pod stresom“. U ovoj fazi laički otpor funkcioniše jer energija mladosti još uvek može da gura fasadu, ali anksioznost polako prelazi u podzemni tok.

2. Sredina decenije (24. – 27. godina): Učvršćivanje scenarija i lažna kontrola

Oko sredine dvadesetih, anksioznost počinje da steže obruč. Javljaju se prvi napadi panike ili hronični somatski signali. Umesto stručnjaka, osoba kupuje knjige o "samopouzdanju za vikend", gleda gurue sa mreža i počinje da glumi sopstvenog terapeuta. Prema Bernovom konceptu, ovde se igra aktivna igra „Gledajte kako se junački borim sam sa sobom“. U ovoj fazi bliski ljudi (partneri, prijatelji) počinju da bivaju uvučeni u ulogu spasioca ili dežurnog ventila za pražnjenje tenzije. Javljaju se prvi relacioni lomovi jer osoba postaje nepodnošljivo fokusirana na sopstvene unutrašnje bura-sisteme, dok spolja sipa floskule o tome kako je mentalno jaka.

3. Kraj decenije (28. – 30. godina): Kristalizacija hronične patnje

Na pragu tridesetih, laičko samoislečenje doživljava krah. Anksioznost više nije prolazna nelagoda – ona je postala stil života i struktura ličnosti. Zbog decenije izbegavanja pravog rada na sebi, osoba razvija rigidne odbrambene mehanizme. Gordost i sujeta su sada na vrhuncu: priznati da je potrebna pomoć značilo bi srušiti kuću od karata koju je gradila deset godina. Emotivni odnosi su ili uništeni ili svedeni na bolesnu simbiozu, karijera tapka u mestu jer je sva energija potrošena na unutrašnju borbu sa vetrenjačama, a somatski simptomi postaju stalni pratilac. Osoba ulazi u tridesete sa uverenjem da je „svet nepravedan i da niko ne može da je razume“, nesvesna da je sama sebi bila najgori dželat.

Epilog u četrdesetim: Relacioni bankrot i krah iluzija

Ulazak u četrdesete godine donosi neumoljivu naplatu ove decenijske zablude. Bez stručne intervencije, neisceljena anksioznost i ukorenjeni odbrambeni mehanizmi prerastaju u ozbiljne strukturalne poremećaje, paranoidne obrte i totalni relacioni bankrot. Prijatelji su odavno otišli, deca (ukoliko ih ima) trpe posledice roditeljske rigidnosti, a partnerstvo je svedeno na hladni rat ili potpunu otuđenost. Iluzija da se „sve može sam“ razbija se o zid nemilosrdne realnosti, ostavljajući čoveka u dubokoj izolaciji, zarobljenog u kuli od karata koju je sam sazidao na temeljima sopstvene gordosti i lažnog ponosa.

Zaključak

Kada je reč o unutrašnjim psihičkim previranjima, anksioznosti i dubokim traumama, odlaganje odluke o odlasku na psihoterapiju i oslanjanje na mit o samoislečenju vodi direktno u hroničnu patnju. Odlučite se i krenite na psihoterapiju jer je to najoptimalnije rešenje, pošto samo istrajavanje kroz proces promene neminovno dovodi do drastičnog poboljšanja psihofizičkog stanja. Ozbiljne promene zahtevaju prekid začaranog kruga pseudo-stručnosti, odbacivanje gordosti i prihvatanje profesionalne podrške koja jedina može doneti istinsku i trajnu promenu.

Saznajte više o načinu na koji psihoterapija pomaže u prevazilaženju otpora i prevenciji hroničnih anksioznih stanja - ovde.

Članak uredila i napisala: Dunja Belić, psiholog i psihoterapeut (2026)