ETIOPATOGENEZA I TERAPIJSKI MODALITETI ANKSIOZNIH STANJA: INTEGRATIVNI PRISTUP KROZ KOGNITIVNO-BIHEVIORALNU TERAPIJU I RELACIONU TRANSAKCIONU ANALIZU

Naučno-teorijska i klinička analiza mehanizama strepnje i integrativnog modela lečenja u savremenoj praksi

Uvod: Anatomija unutrašnjeg iščekivanja i hipervigilnosti

U savremenom društvu, gde su hronični stres, neizvesnost i brzi tempo života postali norma, anksioznost se neretko pogrešno interpretira ili minimizira kao prolazna nervoza. Međutim, u kliničkom kontekstu, anksioznost predstavlja složeno, difuzno i visoko neprijatno emocionalno stanje koje karakteriše mučan osećaj iščekivanja neke neodređene nesreće, katastrofe ili opasnosti u budućnosti. Za razliku od straha, koji je evoluciono opravdan i adaptivan odgovor na jasnu, objektivnu i trenutno prisutnu pretnju u spoljašnjoj sredini (gde organizam reaguje trenutnim oslobađanjem energije za preživljavanje), anksioznost je primarno usmerena na vremenski horizont koji tek dolazi.

Ona se bavi hipotezama, unutrašnjim scenarijima tipa „šta ako“ i pretnjama koje su najčešće intrapsihičkog, a ne realnog spoljašnjeg porekla. Fenomenološki gledano, pojedinac koji pati od anksioznosti provodi sate i dane u stanju hipervigilnosti – stalne unutrašnje pripravnosti i skeniranja okruženja, pokušavajući da predvidi i kontroliše nepredvidivo. Taj proces hronično iscrpljuje neurobiološke i psihološke resurse ličnosti, dovodeći do sekundarnih disfunkcija u ponašanju, socijalnom životu i profesionalnom funkcionisanju. Razumevanje anatomije, mehanizama nastanka i pravilno strukturisanog lečenja ovog fenomena predstavlja jedan od fundamentalnih zadataka moderne mentalne higijene.

Osvrt autora: Moj lični i klinički stav iz terapijske sobe

Kao psiholog i psihoterapeut sa dugogodišnjim iskustvom u privatnoj i kliničkoj praksi, svakodnevno se susrećem sa klijentima čiji je kvalitet života dramatično narušen različitim manifestacijama anksioznosti. Moj profesionalni stav i autorski pečat u lečenju ovih stanja ne oslanjaju se na rigidno praćenje samo jednog psihoterapijskog pravca, već na strogu kliničku integraciju. Anksioznost je suviše slojevit i polimorfan fenomen da bi se tretirao jednodimenzionalno. Klijent koji dolazi u ordinaciju sa hroničnom tenzijom, nesanicom i konstantnim strahom od gubitka kontrole zahteva višedimenzionalni terapijski odgovor koji se kreće od površinske stabilizacije do dubinske restrukturalizacije ličnosti.

Moj pristup se zbog toga odvija u dve jasne, sukcesivne faze. U prvoj fazi, fokus je na hitnoj stabilizaciji klijenta primenom kognitivno-bihejvioralnih tehnika. Anksioznost ima tendenciju da se „zaključa“ u telu – ona blokira varenje, remeti respiratorni ritmus i stvara tenziju u mišićima. Koristeći alate Arona Beka, klijenta prvenstveno edukujem o fiziologiji njegovog stanja i pružam mu konkretne, bihejvioralne alate kako bi povratio kontrolu nad svojim somatskim odgovorima ovde i sada. Tek kada se kognitivni aparati stabilizuju i kada klijent oseti bazičnu telesnu sigurnost, moj rad prelazi u drugu, dubinsku fazu.

U toj fazi primenjujem savremenu Relacionu transakcionu analizu i teoriju Ričarda Erskina. Simptom se ovde više ne posmatra kao kvar koji treba eliminisati, već kao dragocen klinički materijal – kao kreativni, iako bolni pokušaj uplašenog unutrašnjeg Deteta da signalizira postojanje rane, relacione traume i nezadovoljenih potreba. Kroz stabilan, visoko usklađen i empatičan terapijski odnos, klijentu pružam sigurnu bazu u kojoj njegova fragmentisana ego stanja mogu doživeti integraciju, što u krajnjem ishodu trajno obesmišljava potrebu organizma za anksioznim odbranama.

Definisanje anksioznosti kroz prizmu dr Zorana Milivojevića

Da bi se anksioznost mogla uspešno tretirati, neophodno je postaviti jasne teorijske okvire. Pored opštih definicija koje anksioznost opisuju kao stanje strepnje i unutrašnjeg nemira, u našoj regionalnoj kliničkoj praksi od izuzetne važnosti je definicija koju je postavio dr Zoran Milivojević. Prema njegovoj konceptualizaciji, anksioznost (odnosno strepnja) jeste specifično osećanje koje se javlja kada pojedinac procenjuje da njegove ukupne životne snage i aktuelni kapaciteti nisu dovoljni da odgovore na zahteve predstojeće situacije.

Ova definicija u sebi nosi duboku kliničku logiku jer anksioznost postavlja u prostor relacije između subjektivnog doživljaja sebe i subjektivnog doživljaja sveta. Milivojević objašnjava da ovaj fenomen nastaje kao proizvod disbalansa između dva ključna faktora:

• Nerealna kognitivna procena zahtevnosti predstojećeg događaja: Osoba u svojoj svesti predimenzionira težinu, opasnost, važnost ili potencijalne negativne posledice neke buduće situacije (bilo da je reč o javnom nastupu, promeni posla, partnerskom konfliktu ili polaganju ispita). Ta situacija se u unutrašnjoj reprezentaciji širi i poprima oblike nepremostive katastrofe.
• Podcenjivanje sopstvenih unutrašnjih resursa i životnih snaga: Istovremeno, osoba drastično minimizira svoje adaptivne sposobnosti, inteligenciju, prethodno iskustvo, emocionalnu otpornost i kapacitet da izdrži neprijatnost ili eventualni neuspeh.

Kada se ova dva faktora ukrste, pojedinac doživljava sebe kao malo, bespomoćno i neadekvatno biće pred licem ogromne i preteće budućnosti. Iz tog unutrašnjeg raseda direktno kulja anksioznost, koja zapravo služi kao alarmni signal da osoba ne veruje u sopstvenu sposobnost preživljavanja u svetu koji dolazi.

Etiopatogeneza: Kako anksioznost nastaje u početku?

Nastanak anksioznosti je proces koji se razvija postepeno, slaganjem različitih slojeva kroz razvojni put pojedinca. U samom početku, osnova za anksiozni stil reagovanja postavlja se u primarnoj porodici kroz procese učenja po modelu i usvajanja ranih poruka. Ako dete odrasta u ambijentu gde su roditelji prezaštićujući, hronično zabrinuti ili rigidni, ono neizbežno usvaja njihove kognitivne naočare. Roditelji koji konstantno šalju verbalne i neverbalne signale poput „pazi“, „nemoj“, „svet je opasan“, „ljudima se ne može verovati“, zapravo ne dozvoljavaju detetu da razvije bazični osećaj kompetentnosti i sigurnosti. Dete donosi rani zaključak da je ono samo suštinski krhko, a da je spoljašnji svet nepredvidivo mesto puno skrivenih zamki.

Drugi sloj predstavlja akumulacija hroničnog stresa u odraslom dobu. Kada osoba sa ovakvom bazičnom strukturom uđe u period života karakterisan dugotrajnim interpersonalnim konfliktima, profesionalnim sagorevanjem ili egzistencijalnim pritiscima, kapacitet njenog nervnog sistema za obradu draži počinje da slabi. Neurobiološki gledano, amigdala (centar za detekciju pretnji) prelazi u stanje konstantne hiperaktivnosti, dok prefrontalni korteks gubi moć da je inhibira i umiri.

Konačno, anksioznost se somatizuje i „zaključava“ u telu u trenutku kada osoba, usled kumulativne iscrpljenosti, doživi prvu telesnu krizu (npr. iznenadnu vrtoglavicu, stezanje u grlu ili naglo ubrzanje pulsa) i uplaši se tog unutrašnjeg simptoma. Od tog momenta, fokus pažnje se preusmerava sa spoljašnjeg sveta na opsesivno praćenje sopstvenih telesnih funkcija. Osoba ulazi u stanje stalnog straha od gubitka kontrole, čime se inicijalni anksiozni obrazac trajno fiksira.

Sveobuhvatan prikaz kliničkih simptoma

Anksioznost je polimorfan fenomen koji se manifestuje kroz četiri međusobno povezana nivoa ljudskog funkcionisanja i sistema odbrane:

Načini lečenja kroz dva psihoterapijska modela

1. Kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT) – Model Arona Beka

Kognitivno-bihejvioralna terapija postavlja tezu da anksioznost nije primarno izazvana spoljašnjim događajima, već načinom na koji te događaje interpretiramo. Aron Bek objašnjava da anksiozni pojedinci pate od specifičnih kognitivnih distorzija (grešaka u obradi informacija) koje su u korenu njihove disfunkcionalne emocionalne patnje.

Terapijski protokol u KBT-u je visoko strukturisan i fokusiran na sledeće intervencije:

• Psihoedukacija: Detaljno predočavanje klijentu mehanizama rada autonomnog nervnog sistema. Klijent uči kako njegova misao o opasnosti trenutno pali „alarm“ u telu, i shvata da su simptomi poput lupanja srca ili napetosti u stomaku zapravo znaci visoke adaptivne energije, a ne telesnog sloma.
• Kognitivno restrukturiranje: Kroz upotrebu Sokratovog dijaloga, terapeut i klijent zajednički identifikuju disfunkcionalne automatske misli. Te misli se podvrgavaju empirijskom testiranju realnosti, traženjem dokaza „za“ i „protiv“, čime se nerealni, katastrofični scenariji zamenjuju uravnoteženim, adaptivnim kognicijama. U svetlu Milivojevićeve definicije, KBT ovde direktno smanjuje predimenzioniranu sliku opasnosti.
• Sistematska desenzitizacija i izloženost (ekspozicija): Klijent se postepeno, u sigurnim i kontrolisanim uslovima, izlaže situacijama koje je dugotrajno izbegavao. Kroz ovo direktno bihejvioralno iskustvo, mozak prolazi kroz procese habituacije – on uči da situacija suštinski nije opasna i da telo može uspešno da prebrodi neprijatnost, čime se stari, uslovljeni refleks anksioznosti trajno gasi.

2. Transakciona analiza (TA) – Od Erika Berna do Ričarda Erskina

Transakciona analiza nudi dubinski, strukturalni i relacioni uvid u dinamiku anksioznih stanja, posmatrajući ih kao proizvod unutrašnjih konflikata i nezadovoljenih bazičnih potreba.

U okviru klasične TA koju je postavio Erik Bern, anksioznost se objašnjava kao stanje u kojem je ego stanje Dete (Traumirano ili Adaptirano Dete) potpuno preplavljeno arhaičnim strahovima, dok je ego stanje Odrasli privremeno isključeno ili kontaminirano. Ovaj unutrašnji proces pokreće se kada unutrašnji kritikujući roditelj počne da bombarduje Dete drakonskim porukama i ranim skriptnim zabranama (kao što su „Nemoj postojati“, „Nemoj biti bezbedna“, „Nemoj uspevati“). Uplašeno Dete, nemajući zaštitu, reaguje čistom, egzistencijalnom strepnjom. Terapijski rad se ovde bazira na dekontaminaciji i snažnom jačanju Odraslog kako bi se postavila jasna unutrašnja granica prema kritikujućem roditelju.

Savremena evolucija ovog pravca, oličena u Relacionoj transakcionoj analizi Ričarda Erskina, postavlja model koji nadilazi suvu logiku i fokusira se na isceljenje kroz terapijski kontakt. Erskin objašnjava da je anksioznost zapravo izraz prekinutog kontakta i hronično nezadovoljenih relacionih potreba u ranom periodu razvoja. Tretman se sprovodi kroz tri fundamentalna stuba:

• Terapijska upitanost (istraživanje): Terapeut pristupa klijentu sa stavom duboke, fenomenološke radoznalosti, ne nudeći gotove interpretacije. Kroz suptilna pitanja istražuje se jedinstveno značenje anksioznosti: šta klijent njome postiže, od čega ga ona štiti i kada se u prošlosti osećao podjednako nezaštićeno.
• Usklađivanje (Attunement): Proces u kojem se terapeut afektivno, kognitivno i razvojno usklađuje sa klijentovim uplašenim unutrašnjim Detetom. Terapeut pruža emocionalni odgovor koji klijentu potvrđuje da je njegov strah viđen, uvažen i da u tom stanju više nije sam.
• Respektovanje (Uvažavanje): Terapeut duboko poštuje klijentov anksiozni mehanizam, prepoznajući ga kao nekadašnji najpametniji i jedini mogući način da se preživi u disfunkcionalnom primarnom okruženju. Kroz ovakav odnos, klijent postepeno integriše svoja rascjepkana ego stanja, jačajući sopstvene kapacitete za samoregulaciju.

Zaključak: Integracija tehnika i relacije kao ključ isceljenja

Anksioznost ne predstavlja trajnu i nepromenljivu karakternu osobinu pojedinca, niti neizlečivi organski deficit, već reverzibilno i visoko responzivno stanje unutrašnje procene ugroženosti. Kako je u svom radu pokazao dr Zoran Milivojević, ona je jasan indikator da osoba u sopstvenoj psihološkoj mapi doživljava predstojeću realnost kao preveliki izazov za svoje trenutne životne snage. Ključ za trajno prevazilaženje ovog problema leži u integrativnom terapijskom pristupu koji uspešno povezuje simptomatsku stabilizaciju i dubinski rad na strukturi ličnosti.

Dok Kognitivno-bihejvioralna terapija Arona Beka obezbeđuje klijentu hitnu intervenciju na kognitivnom i bihejvioralnom nivou, učeći ga kako da de-kondicionira somatske simptome i prekine začarani krug katastrofičnih misli, Relaciona transakciona analiza pruža prostor za fundamentalno isceljenje. Kroz koncepte Erika Berna i savremenu trijade Ričarda Erskina (upitanost, usklađivanje, respektovanje), klijent dobija jedinstvenu priliku da u sigurnom i predvidivom terapijskom odnosu utiša glasove kritikujućeg roditelja i pruži adekvatnu zaštitu svom uplašenom unutrašnjem Detetu. Tek ovakvom integracijom tehnika i relacije, klijent trajno razvija i proširuje svoje ukupne životne snage, čime se eliminiše sama osnova za postojanje anksioznosti i otvara prostor za punu autentičnost i autonomiju ličnosti.

Članak uredila i priredila:
Dunja Belić, psiholog i psihoterapeut, Novi Sad (2026)